Naša javnost, odumrla i ogrezla u svađama, podelama i beznađu, potonula u bezidejnoj močvari, od studenata zahteva čudo. Zahteva reinkarnaciju, sigurnu trasu i svetlost.
Kvazirodoljubi, koji su se istoriji naučili na parče i po sopstvenom nahođenju, očekuju ispravnost. Zameraju zastave, traže jasno opredeljenje, a sebe ne vide kao taoca u džepu slkepane ideologije.
Večnosedeći žele da vide akciju. Kritikuju pasivni otpor, šetnju kao izraz neslaganja. Iza osmeha vide naivnost, iza upornosti odsustvo pravca.
Gubitnici sudbine od studenata traže smisao kojim će sve promašaje lične istorije udenuti u žrtvu koja se morala dati. Tako će i njihova bogaza dobiti neki značaj, makar u pričama kojima se nemirne i oštećene duše uspavljuju u teškim noćima kada samoća neminovno otkriva istinu.
Čekači pravog trenutka žele sve sad.
Hor Ćuti, skloni se, može biti i gore želi buku i motku.
Legalisti bi anarhiju.
Levi bi da se izraze još levije, a desni traže najpotresnije reči i najveće narodne rane.
Lenji telom i duhom nisu zadovoljni intenzitetom. Tempo treba pojačati.
Sve odavno zaspalo odjednom se probudilo, ali i dalje nespremno za smisleni hod i promišljenu akciju, već se iz fotelje, iz sigurnog zaklona, odlučilo za kritiku. Oni znaju kako treba. Oni vide greške. Oni ukazuju. Oni se plaše gubitka. Oni ne veruju da su studenti dovoljno vešti. Oni znaju koliko je zlo moćno. Zato su i pobegli u zemunice, zakopali se u jad i samosažaljenje, obnevideli od kukavičluka i sada od svoje dece traže da ih oslobode, umiju i na sunce izvedu. Brzo. Što brže. Ako može još danas. Jer oni više nemaju živaca.
A studenti pevaju svoj bluz. Ako ni po čemu drugom, po tome se vidi koliko su mudriji. Mrvica nehaja, mladalački zanos i uverenje da grade svoj svet brane ih od podvodnih olupina koje trunu po ličnim promašajima. Osmehom se bore protiv palanačke varijante veltšmerca koja je borbu pretvorila u bajanje i nadvikivanje preko plota.
Osmehom protiv palanačkog veltšmerca
