Osamdesetih godina, kada sam ja bila srednjoškolka, izlazilo se u grad (tako smo mi zvali večernji izlazak) oko sedam ili osam sati. Povratak kući je bio vremenski ograničen i naravno da su oko tog termina vođeni stalni pregovori i mali ratovi sa roditeljima. Izlazak se svodio na šetnju, korzo je još postojao, ili sedenje u malobrojnim kafićima sa mizernom svotom novca koji smo štedeli od školske užine jer nikome od starijih nije padalo na pamet da bi za izlazak trebalo nešto platiti.
Moja drugarica S i ja, maturantkinje, dobri đaci, sa stalnim momcima koje roditelji poznaju, imale smo izlazak samo do deset sati i nije bilo sile koja će tu zacrtanu granicu pomeriti. Ljutile smo se, svađale, dokazivale koliko je to nepravedno, pozivale se na sve one koji se vraćaju kući čak i u dvanaest. I ništa. Ja sam se na kraju pomirila sa sudbinom, ključala u sebi i čekala odlazak na studije kada ću izmaći svemoćnoj senci, ali S je bila drugačija. I dalje je u svoju zgradu ulazila u deset sati, a onda je petnaestak minuta sedela na stepeništu. Majka je više puta zaticala tu, vikala, pretila, ali S nije odustajala. Nije se svađala, nije glasno protestovala, samo je ponekad sedenje na stepenicama ispred stana produžavala. Na sva moja zgranuta pitanja, na nevericu zbog čega to radi, odgovarala je kratko: zato što ja to tako hoću. Nisam je razumela tada, ali ću vremenom shvatiti da je to bila njena intuitivna potreba da se pobuni protiv besmislene zabrane, protiv autoriteta koji nema pokriće, već je postavio zahtev samo radi pokazivanja moći.
Sa takvim koferima smo otišle na studije i u život posle njih. Ja sam zauvek ostala ona koja razume, koja se sklanja od teških reči, koja pravi kompromise čak i na svoju štetu, a ona je svoje izbore branila, uzmicala, pa se ponovo zaletala, ali nikada nije odustajala. Jer, slobodu, i pravo na slobodu, osvojiš, ili je daš drugome da njome raspolaže. Osvajanje slobode je lična odluka. Svest o pravu na slobodu.
Vekovima, na ovim našim prostorima, postoji ideal deteta poslušnog i vaspitanog. Roditelji, škola, društvo neguju model građanina pokornog, potčinjenost i nekritičnost se afirmišu kao uslov za uspeh, bežanija od izazova kao opreznost, manir stada kao rodoljublje. Deci se od malih nogu lomi slobodna volja, radoznalost, samouverenost.
Iz takvog sistema izrastaju dve grupe ljudi.
Jedni se ne mire, buntovni su, otimaju se i bore. Od njih često i nastane neki kvalitet ukoliko im sredina u kojoj rastu nije previše robusna ili se rode sa inteligencijom koja nadilazi takvu sredinu. U suprotnom udaraju u zid i u život odlaze ogorčeni i jetki, sa osećajem uskraćenosti i svesti da su mogli mnogo, ali im se nije dalo. Za sve to neće nikada kriviti ni sebe, ni porodicu, ni okruženje u kome su rasli, već će jad istresati na svemu što je od njih različito, što je od njih hrabrije, uspešnije i bolje. Pljuvaće i psovati, ograničavati i zabranjivati, vikati, svrstavajući se na svaku moguću rušilačku stranu, bez svesti o cilju. Jer oni su svoj pravac odavno izgubili, pa će ga celog života crpeti u besmislenim ratovima za račun nekog drugog.
Drugi će od svoje poslušnosti napraviti princip. Oni će trpeti sve pravdajući neslobodu višim interesom. Jer oni se odriču zbog drugih, zbog mira, zbog pravde, zbog ljubavi. Oni moraju jer ne mogu drugačije. Oni traže opravdanje i poštovanje. Oni su žrtve okolnosti. Nisu to zaslužili. Ali znaju da može biti i gore. Zato sopstvenim odricanjem čine sadašnjost podnošljivom. Ćute. Ne bune se. Ne smeju da se izjasne. Imaju svoje male svetove. Poštuju tradiciju jer ona promoviše svetost skrušenosti. Tako su i naši stari radili i šta im je falilo. Nakukaće se deci, porodici, prijateljima, izridaće se u svoja četiri zida, kucaće triput da ne čuje zlo i zatvarati sve prozore da ne čuje ulica. Iz kuće će uvek izaći kao zadovoljni, krepki, laki i poletni. Poslušaće svaku zapovest, autoritet proglasiti za božanstvo, staviće pelenu, aplaudiraće šefu, slikaće se pored moćnih i, što je najvažnije, nikada neće sumnjati. Sumnju će ugušiti u klici. Do kritike nikada neće stići. Samo će se nasmejati i poslušati, zamahnuti rukom i reći: pa šta ću kad moram.
Izgleda da mi kao društvo decenijama sedimo na onim stepenicama kao moja S. I ne znamo kuda ćemo dalje. Samo imamo svest da tu nešto ne valja i da sve više tonemo u mulj neodrživosti. Gledamo neke srećne narode, pokušavamo da prepišemo, ali ne ide. Mislimo za sebe, tražimo i crtamo, ali opet ne ide. Jer nema na koga da se primi. Sve što je novo, sve što je slobodno, što otvara vidik i ruši okorele okvire navike, to kod nas pada na mentalitet poslušnosti usvojene kao model opstanka i pripadnosti zajednici. Padne i rastvori se, ne oživi, ne zatitra, ne pokrene. Ili oživi samo formalno, pa se svi u to zaklinju, a rade kako su navikli.
Nemam više vere da se nešto može promeniti za moga veka. Promene koje su nama potrebne počinju, kao i sve druge, od glave, ali naša promena mora dobro da se spusti naniže do svakog deteta koje se rodi, prohoda, krene u školu. Promena će doći kada dozvolimo toj deci da rastu u skladu sa prirodom i ličnim afinitetima, kada im poverujemo i dozvolimo im da govore, kada prestanemo da se pred njima pravimo kako smo sveci i izgnanici iz sveta, žrtve okolnosti i sakupljači otpadaka, jer tako moramo, jer nam je to sudbina, jer nas se to ne tiče, jer to činimo za njihovo dobro. Samo činom lične slobode od dece ćemo napraviti ono što i treba da postanu. Uspravni ljudi.
