Komarci su povod za ovu priču. Samo povod. Ispod toga stoji niz problema i pojava na koje smo se toliko navikli da ih jedva primećujemo. Kao i za sve, malo se bunimo, pa zaključimo kako od nas ništa ne zavisi.
Pre desetak godina, muž i ja smo odlučili da se preselimo na periferiju grada. Trebalo nam je mira i prostora. Tražili smo adekvatnu kuću, nismo imali sreće, pa smo odlučili da je ozidamo po svojoj volji na vikend placu u Miokusu.
Mi smo gradska deca, odrasli u stanovima, sa zemljom smo imali veze samo preko saksije sa rasadom cveća i ne mogu da kažem da u ceo posao nismo ušli pomalo idealistički. Iskusni su se čudili, upozoravali nas na opasnosti, ali nismo odustali. Krenuli smo razumno. Put do Šapca je odličan, do posla nam treba dvadesetak minuta. Prevoz solidan, radnim danom na svaki sat. Struja trofazna, ulično svetlo, vodovod, TV Total, internet.
Nikla je kuća, a zatim smo se bacili na dvorište. Nismo znali baš ništa. Prvu travu samo zasejali čitajući uputstvo sa kutije i interneta, ali želja čini svoje. Za dve godine smo dobili kompletan park. Ostvarili smo ono o čemu smo maštali. Mir u koji dođeš i izduvaš svaki stres. Prostor. Slobodu gde se najčešće osećaš kao na letovanju, gde doručkuješ napolju, sediš na travi, slušaš tišinu, znaš koje ti ptice dolaze u koje vreme. I žuriš kući, uvek žuriš, jer ti nigde nije bolje nego tu.
Ali…
Već skoro mesec dan ne možemo napolje iz kuće zbog komaraca. Oko nas su rojevi. Prskanje je, kao i uvek, obuhvatilo samo Šabac, ne i okolna naselja. Samo jednom je avion svojim krajičkom nadleteo našu oblast za sve ove godine. U opštinskoj službi me ubeđuju kako to nije istina, obećavaju da će stvar razmotriti, pa će mi se javiti. Ali se ne jave. Ili prethodnih godina obećavaju dolazak nekih firmi iz Beograda koje treba da rade po selima. Kažu: samo budite strpljivi. Ne desi se ništa. Ovo je ipak selo.
Sudbina TV Totala je svima poznata. Izgubili smo kanale koje želimo da bismo dobili ono što nam vlast nudi kao poželjno. TV Total je bio laka meta. Jer, ovo je ipak selo.
U kući uvek imamo desetak litara vode u rezervi. I još tridesetak u šupi. U letnjim mesecima dešavaju se dugotrajni nestanci vode. Iako svi znamo, a znaju i ljudi iz vodovoda u čemu je problem, iako je taj problem kriminalnog karaktera, ne potresa se niko. Ukoliko se kvar desi tokom vikenda, ni od obaveštenja, ni od popravke nema ništa do ponedeljka. Ne rade. Jer, ovo je ipak selo.
Put od Šapca do Miokusa, a i dalje prema Obrenovcu, potpuno je propao. Krpe ga povremeno, skoro amaterski, samo da održe privid prohodnosti. Njime svakoga dana tutnji na stotine pretovarenih kamiona. Nadležni za ovo znaju. Ali, ovo je ipak selo.
Naš sokak nema asfalt. Nasipa se kamenom. Retko to uradi opština, a najčešće mi koji posle velikih kiša ne možemo da prođemo. U dobroj nameri i strogoj konspiraciji nam je rečeno da za trajno rešenje moramo imati političku volju. Iz Beograda. Inače ništa. Jer smo selo.
Ukoliko nam treba bilo kakva pomoć u kući ili dvorištu, bez obzira da li je to popravka ili fizikala, nemoguće je naći bilo koga. Nema ljudi. Ili su prezauzeti, pošto ni oni nemaju ni od kuda pomoći. Domaćinstva su prazna, kuće napuštene. Sve što je moglo, u gradu je. Otišlo sa sela.
Već decenijama u našim selima ostaju samo oni koji moraju ili oni koji su vezani za svoju kuću i zemlju. Ovi koji moraju, sebe verovatno vide kao gubitnike, ovi drugi izgledaju kao poslednji Mohikanci. Država ih ne vidi i ne poštuje. Svesno ih je svela na građane drugog reda u jednom dugom procesu. Daje se gradu, jer grad je vidljiv. Grad je potencijalno opasan, nezgodan, buni se. On je favorizovan kao mesto lagodnog života, postavljen kao razvojni cilj svakome ko želi da uspe i da se nametne. Većina opštinskih službenika je prošla baš tim putem. Selo iz koga su potekli su prezreli, presekli svaku vezu, postavili svoje ambicije na asfalt i zaboravili odakle su došli. Jer tamo nikada ne može i neće biti bolje. Tamo su ostavili ljude koji su navikli da ne traže ništa, da ne očekuju ništa, da se muče, da gledaju u nebo i uzdaju se u svoje ruke i svoja leđa. Na drugo nisu naučili. Oduzeli su im pravo na dostojanstven život, napravili od njih društveni škart koji im treba samo kao glas na izborima. Samo tada ih se sete. Kao baze. Kao imena u biračkom spisku. Pa se iznenade što ih je tako malo.
Ja se i dalje ne kajem zbog izbora da grad zamenim selom. Samo neću nikada prestati da se borim, galamim i tražim ono što mi pripada. Ne pristajem na izgovore: pa, to je samo selo, šta očekuješ. Jer ja ne očekujem ništa. Ja zahtevam da imam ravnopravan status u opštini koju plaćam jednako kao i svako drugi. Ne molim. Nemam razumevanja. Ne izvinjavam se. Zahtevam!
