Počeo je raspust, mala matura još traje, strasti počinju da se stišavaju. Zvono za razlaz je pisnulo i sve što je bilo, polako se zaboravlja. Nasilje koje se desilo na samom kraju školske godine, ali i ono koje latentno visi u vazduhu, okačeno je na čiviluk i čekaće novi povod da se o njemu razmišlja. Ali, poneki komentar se čuje, mada blago i usput, više da se nešto kaže, nego da zaista ostavi traga, kao kad vam neko iz kola u pokretu dovikne par reči, pa se one rastvore u vazduhu i buci grada.
Tako izgleda i poslednja izjava ministarke prosvete u vezi sa ovom temom. Ona reče da je ministarstvo svesno rizika kome se nastavnici izlažu na kraju školske godine. Tada je za njih opasnost najveća, pa će biti zabranjeno da u tim kriznim nedeljama obavljaju razgovore sa roditeljima nasamo, oči u oči, jedan na jedan.
Sigurna sam da ova izjava nije ni jednog nastavnika ni obradovala, ni ohrabrila, ni utešila. Samo ga je dodatno ponizila niskim stepenom poznavanja struke od strane onih koji tom strukom treba da rukovode.
Mene je kiselo nasmejala, osećala sam se kao bolesnik koga tapšu po ramenu i govore mu da će sve to samo proći, bez leka i melema, teše ga, pa bezbrižno odu kući smatrajući da su svoju dužnost ispunili. A onda sam se setila jednog događaja…nekako se nametnuo…
Kampovala sam na Dunavu sa porodicom jedne drugarice. Troje odraslih, dvoje dece. Šatore smo postavili na obali u topolovoj šumi. Hladovina, miris reke, sami i slobodni. A onda je jedne večeri počela jaka kiša. Dobovalo je po platnenom krovu kao da ležimo ispod nadvožnjaka prometnog autoputa, a onda je počeo jak vetar i daleka potmula grmljavina. Uplašeni, razmotrili smo opcije. Vetar može skršiti krta stabla topole, treba izaći iz šume. Ali, iza čeka pusta livada gde ćemo biti meta gromovima. Do sela ne možemo jer je malena ćuprija preko kanala sigurno potopljena. Dakle, seli smo u kola i parkirali ih na obodu šume čekajući da vidimo šta će nadvladati, vetar ili munje.
U najcrnjem mraku, polusmrznuti, dok je oluja kidala nebo, a Dunav svlačio gromove, preslišali smo se svih zakona fizike. Bili smo samo tačkica, nemoćni pred silom prirode koja je mogla da nas zbriše bez traga i kajanja. Kao kad ubijemo mrava, jer nas nervira što baš tuda mili. Eto, tako. I svaki minut je bio večnost, a trajalo je dobra dva sata. Više puta smo pomerali kola, čas malo prema livadi, čas malo u šumu. Svako pomeranje je pratila žustra rasprava zašto je baš taj potez neophodan.
A onda se sve smirilo. Vratili smo se do šatora koji su, za divno čudo, bili potpuno suvi unutra. Sve ostavljene stvari sačuvane.
Kada je svanulo, bilo je to najbistrije jutro koje sam u životu videla. Niko ne bi poverovao u užas koji se u toku noći dešavao bez pouzdanih svedoka, a pošto smo mi bili kamperi amateri, svi su smatrali da je naša priča pomalo prenaduvana.
Istovetno se dešava sa našim ministarstvom i pripadajućom prosvetom. U svom balonu šeta se ona kroz gromove i oluju, misli da zna sve zakone, ne dodiruje oštre ivice kaveza, ali ne može da odluči koja joj uloga najviše odgovara, pa se voza levo i desno, gore i dole. Dok je munjevito i vetrovito, dok vihor nosi, viče se, predlaže, pregovara, ali kad sve prođe, niko ne može da veruje ni gde je bio, ni zašto je to nešto rekao, ni da li je sve to i bilo tako dramatično, ili smo se samo previše potresli jer smo navikli na komfor. Vratimo se u svoj oskudni svet koji je ostao miran i siguran, mali, ali sačuvan, pa budemo srećni. A utom počne i raspust kada se zaboravi i ime ulice u kojoj škola postoji.
I tako do nove oluje, do novih nezananja, do sledećeg zaprepašćenja nad stvarnošću koju živimo, do narednog nagoveštaja da je balon pred pucanjem. A oluje su ćudljive. Nikada se ne zna koja će biti naša, kada će nas ubaciti u vrtlog i tresnuti o zemlju.
Naše ministarstvo ne vidi kretanja u atmosferi tokom godine. Ne uviđa trajne uzroke promene društvene klime, pritisak koji postaje toliko veliki da podiže nivo vode u našem potpalublju skoro do granice disanja. Ne uviđa, ili ne zna šta sa tim da radi, pa se setilo spasonosnog rešenja. Kada se brod olupa i izraubuje tokom godine, oni će mu otvoriti čep da para ispišti i pridružiti remorkera da ih izvuče na obalu. Pa, bravo mornari! Srećan nam raspust! Mirno nam more!
