Prvi put odlazim na fakultet sa majkom u rano proleće osamdesetih sa željom da iz prve ruke dobijem informacije o upisu i prijemnom ispitu. U početku tumaramo po hodnicima, majka se baš i ne snalazi najbolje, stalno zastaje, čita obaveštenja po šalterima, ali nema onoga što nama treba i stalno ponavlja pravdajući se: „Kad sam ja studirala, nije bilo ovako“. Posle izvesnog vremena gubim strpljenje i zaustavljam jednog finog gospodina, zamolim ga da pomogne, naiđem na suštu ljubaznost i zaprepašćeno lice majke. Tek kad je gospodin nestao iza velikih vrata, jedva je progovorila: „Od svih ljudi ovde ti si zaustavila dekana.“
Posle je danima prepričavala ovaj događaj aludirajući na nespremnost mladih da poštuju autoritet. Svaki put bi završavala isto: „Ej, ona dekana zaustavila! I priča sa njim kao sa običnim! Tako joj se može kad ne zna još ni šta je fakultet, a kamoli šta je dekan.“
Iako sam smatrala da moja majka ima prenaglašeno poštovanje prema bilo kakvom autoritetu, sve mi je postalo jasno do sledećeg juna kada sam stigli ispiti i očigledno uverenje koliko rada preostaje do diplome…i strepnje, nespavanja, svakakvog odricanja. Relacija početnik – dekan ukazala se kao međuplanetarna.
Moja majka je živela u vreme socijalizma. Ja nastavila u demokratiju i stigla do njenog naličja. Naravno, demokratija nije idealno uređenje, ali je najbolje moguće. Ukoliko se poštuju osnovni postulati. Tada je svaki glas ravnopravan, i glas paora, i glas akademika. U zdravom društvu ovakva jednakost ne može da smeta jer je uspostavljen sistem poštovanja, uvažavanja tuđeg znanja i iskustva. Drugim rečima, ako krečim stan, slušaću molera, ali mora i on meni verovati kada govorimo o školi. Samo u takvim okolnostima društvo može napredovati jer se kvalifikacija i znanje stavljaju ispred ličnih uverenja i animoziteta. Ne traži se rupa u zakonu, niti se može desiti da se potrebe neke interesne grupe pokriju propisima koji na papiru postoje, ali su u suprotnosti sa principima časti i elementarne ljudskosti. Sluša se mišljenje obrazovanijeg, veruje mu se na reč, ne upire se prstom u stav sa željom da se on poništi kao političko uverenje zato što se taj stav temelji na znanju. Demokratska ravnopravnost se ostvaruje na kolokvijalnom nivou, ali se u domenu struke pita onaj ko ume. Njega procenjuju oni koji su mu ravni, pa se ne može desiti da oblast prava i zakonitosti tumači šuster pozivajući se na novinski članak ili da istoričar bude nadglasan uz slavsku trpezu od grupe koja je o prošlosti učila sa Vikipedije guslajući po svom ukusu i vladajućem algoritmu.
Iz mog iskustva, struka se nekako i držala sve do polovine devedesetih kada kreće odron. Rečenice „šta ti misliš da si ti“ i „ako si učila, učila si za sebe“ uz divlju tranzicionu pljačku i poništavanje svake vrednosti koja ne počiva na materijalnom, dovode nas do današnjice. A u njoj se diskutuje sa bilo kim o bilo čemu, osporava ili favorizuje. Tako nam je bez imalo ustezanja politiku vakcinacije tumačila opskurna pevačica, školski sistem pakuje svako ko zna da se potpiše, ustavom se bavi kafana, građevinom i urbanizmom onaj ko da više, politikom svako ko želi da sluša. Iako se nikad nije ušlo na fakultet, uzima se sloboda za komentarisanje kadrovske politike, bistri se ustrojstvo univerziteta, motkom se cilja na tradiciju i obrazovanje.
Na tom talasu je dr Ivanka Popović, bivši rektor Beogradskog univerziteta, postala problem. Razuzdana elita, u želji da bogate bankovne račune dopuni ponekom titulom, verujući da se sve može kupiti, branila je svoje pravo na laž i korupciju. Kada su popili kontru kao dokazani plagijtori, nisu se postideli, već su rektorku smenili.
Na istom talasu se sadašnji rektor proziva za terorizam i dovodi na skupštinski odbor, pred kamere, gde mu se lupa rukom u sto sa ciljem da se ubere neki poen u masi koja vlast prepoznaje po batini i odobrava upotrebu iste, masi koja u razumevanju državne uprave i etike nije odmakla dalje od spahijskog prava. Bez imalo stida se viče na njega, ponavlja se: „Pogledaj me u oči, rektore!“ Jer, ko je za njih rektor, i šta on misli da je on, i ko mu je dao za pravo da kritikuje, ako je učio, učio je za sebe, a sad se usudio da ruši obrasce koje su tako vešto postavili.
Jedan tragičan događaj na univerzitetu je potpuno ogolio dubinu moralnog potonuća u kome živimo. Postaće bolje tek onda kada se budemo gledali sa rektorom u oči sa punim saznanjem ko je zapravo on i šta predstavlja, kada budemo saslušali šta pametniji ima da kaže ne pokušavajući da mu prišijemo rep jer je nekome baš zgodno da se iza njega sakrije sva sila nepoštenog.
Studenti su taj rep skinuli, pa metlaju okolo zahtevajući društvo bez korupcije, znanje umesto propagande, institucije kao štit od zloupotrebe. Zato ponižavanje univerziteta, njegovo obesmišljavanje i pokušaji da se ućutka deluju groteskno, bezuspešno i jalovo. Naročito na duge staze. Naročito kada su njegovi dželati ljudi bez skrupula. Naročito kada univerzitet i njegov rektor postanu metafora slobodnog mišljenja, pa mogu gledati u oči svakoga jer brane vrednosti koje su civilizacijski utemeljene.
