Anđina baka je imala cveće i baštu. I volela je da čeprka oko toga. Ona stavi jednu stoličicu pored leje i čupka, okopava, zagrće i orezuje.
Anđa je volela sve da radi sa bakom. Jer one onda pričaju o svemu. Polako i bez reda. I sunčaju se. I ćute. I zasmeju se nekim bez veze stvarima.
Anđa nije znala ništa o cveću i povrću, osim onog iz vaze i činije i iz knjiga. Jer njena mama nije za to imala vremena. Pucala joj je glava i od drugih obaveza i samo joj još treba cveće. Nije luda da i na to troši vreme.
Jednoga dana su Anđa i baka plevile leju mladog luka.
– Anđo, pazi šta čupaš! Nemoj te visoke sa perima. To je luk. Sve ovo ostalo iščupaj.
A okolo je bilo baš zanimljive travice. Bilo je neke meke lozice i neke deteline sa žutim cvetićima, slatkim i sitnim, kao iz bidermajera. Bilo je i neke robusne, jake, koju kad povučeš, sve se iščupa i zemlja ti uđe u patike.
Anđa je čupala tu jaku travu i istresala patike i već je sve to počelo da je nervira. Ostalo je zaobilazila jer joj je bilo žao.
– Anđo, preskočila si. Vidi šta si ostavila. I prestani više da prašiš.
– Ali, bako, zašto da iščupam ove male žute. Vidi kako su slatki. I šta će luku da smeta?! Zamisli kad porastu zajedno, kako će biti.
– Ne može tako. Poješće ga trava. Ostaće mali. I ta puzavica će ga osušiti.
– Ali, on je veći. Šta mu može?!
– Jeste veći, ali on je nežan. Ugušiće ga korov.
– Ali ta trava niče svuda okolo i opet će doći.
– Zato ćemo ga mi braniti. Ne sme propasti.
– Pa nek propadne kad je glup!
Anđa je bacila rukavice i otišla u kuću. Bila je besna.
Zar je moguće, pitala se, da nije bitno ko si i kakav si, nego gde ničeš. Ako si u travnjaku, u redu je, može, ali, ako si u leji nekog nežnog, onda si korov…Onda će ga, takvog nežnog i neotpornog, braniti.
Što se ne brani sam, kad je tako bitan i koristan, a još je i ružan.
Vikala je Anđa u sebi čitavo popodne dok se korov sušio pored leje.
