Bila jedna slatka, meka kiša.
Bila jedna devojčica Anđa.
Kišu su svi stalno grdili. Ako pada, zašto baš sad, ako ne pada, ni to nije dobro. Ako pada malo i sitno, zašto je dosadna, ako se sruči iz sve snage, kažu: kakva propast, ova kiša nije normalna.
A kad ih pitaš: treba li vam kiša, oni kažu: treba, naravno, ona je naš život.
Anđi je bilo svejedno da li pada kiša sve dok mama jednog dana nije veselo utrčala:
– Vidi šta sam ti kupila! Gumene čizmice! Sad možeš da šetaš po kiši!
Stvarno su to bile opasne čizmice. Šarene, duboke, caklile su se u hodniku i Anđa je jedva čekala kad će kiša.
– Mogu li malo da ih nosim bez kiše?
– Ne može. To je za kišu.
– A po kući? Samo malo?
– Svašta!
I Anđa je čeznula danima jer se kiša baš zainatila da ne pada.
Ali jednog dana, evo je. Pljušti, lije, sipa… Sve mokro, pune barice.
Anđa obuje čizmice i juriš napolje.
– Pa gde ćeš sad?! Vidiš da pada!
– Ali, mama, čizmice su za kišu…
– E, svašta… Ajd’ idi malo.
Anđa trči i skače u barice. Pljuska, kliza se.
– Ma, ulazi, bre, u kuću! Ovo dete nije normalno! Vidi, sva si mokra i kaljava. Ne ideš više nigde.
– Ali, mama, čizmice…
– To može posle kad stane kiša.
Eto, sad treba čekati da stane kiša.
Nikad nije pravi trenutak.
Ni za kišu, ni za Anđu.
