Topla peščana uvala južnog mora bila je dom malog raka. Živeo je u steni sa ocem, a majke se nije sećao. Ona je jednog dana samo nestala. Da li je želela da ode ili je bila plen u ribarskoj mreži, nije se znalo i to je trebalo prihvatiti kao životnu činjenicu. Nije vredelo kukati, život je i onako bivao sve teži, hrane manje.
Mali rak je obožavao svog oca, divio mu se i činio sve da postane baš takav kad poraste. Otac je bio ogroman, sa moćnim oklopom i zastrašujućim kleštima. Nije bilo nikoga ko mu se smeo suprotstaviti, mada njegov otac i nije bio od onih koji sve rešava kavgom , niti je kavgu tražio. Njegova snaga je bila samo upozorenje, a prava veličina mu je bila u iskustvu i rečima. Zato je mali rak pomno učio, sve je pamtio, mnogo je vežbao i bio potpuno oduševljen kada njegov otac u odbrambenom naletu uskomeša pesak, okrene se i nestane u magli koja za njim ostane. Zaista je mislio da je nepobediv.
Otac je imao lepih godina. Uspeo je da preživi sve zamke koje se pred jednog raka postavljaju i da se nauči odbraniti ili pobeći od svih neprijatelja. Problem je bio što je u uvali bilo sve manje prijatelja. Prosto su nestajali. Bolesti, sve više predatora i mreže. Mreže su ih uništavale. Čistile su sve pred sobom, lomile, robile i malo i veliko. Nekad se neko i vraćao kad ribari procene da im je višak, da je suviše mali ili nepotreban, ali u poslednje vreme, povratka nije bilo. Ribari su bili besni zbog manjih ulova.
Od mreže nije bilo spasa, tako ga je učio otac. Ako te uhvati, to je kraj. Zato se u određeno doba noći kada ribari bacaju mreže, treba držati nekog mirnog zaklona u steni, ne izlagati se mnogo, osmatrati i vešto zaobilaziti postavljene zamke. Očev životni vek je svedočio o istinitosti ovih saveta. I mali rak je slušao. Ali dani su postajali sve gori. Pravilnost u postavljanju mreža više nije postojala. Mogao si postati plen u bilo koje doba dana.
I onda se desilo. Otac je uhvaćen. Mali rak ga je samo zatekao zamršenog u okca plutajuće mreže. Prvo se zaleteo da ga spase, da svojim makazama pokuša iseći niti, ali ga je otac odlučno zaustavio. To je moglo biti pogubno. Mogao se i sam zapetljati. Sve što je mali rak mogao je da bude uz oca dok mreža ne krene ka površini. I bio je. Ali mreža nije krenula gore ni ujutru, ni sutradan, ni posle nekoliko dana. Bila je to jedna od onih mreža o kojima se sa užasom pričalo: napuštena i bačena na morsko dno. Otac je bio u zatvoru u kome će lagano umreti, bez nade u spas. Zato je mali rak po ceo dan lovio i hranio oca, proturajući mu komadiće hrane kroz slobodna okca. Bilo je iscrpljujuće, jer je hrane bilo sve manje. Teško je hranio i samog sebe. Međutim, nije odustajao.
Jednoga dana, otac je odbio hranu i rekao mu:
- Ne dolazi više. Idi odavde. Ovde nikada neće biti bolje.
Mali rak je pokušao da se pobuni, ali otac je poslednjom snagom izveo svoj čuveni okret, zamutio vodu i nestao. Mulj se dugo nije slegao i mali rak je imao pune oči suza. Posle je pričao da je to bilo zbog uskomešanog peska, ali svi su znali da je on tada video i svoj kraj ukoliko oca ne posluša. Okrenuo se i otišao. Nikad se nije vratio, mada je u svakoj uvali tražio onu iz sećanja. Postao je moćan i snažan, nalik na oca, svi su ga poštovali, a niko nije znao da i dalje u srcu nosi zrnce peska kojim ga je otac zasuo tražeći da ga zauvek napusti.
