Kada vidim ljude u kolonama protiv blokada, sa natpisima koji pozivaju na mir i stabilnost, kada čujem zaricanja za domovinu sa obaveznom podrškom predsedniku, pitam se protiv čega su oni tačno. Zar stvarno misle da je narod na ulicama već deset meseci toliko besposlen, pa ne odustaje? Zar misle da su ovi ljudi toliko na izdaju spremni, pa demonstrativno, već deset meseci prodaju zemlju u bescenje? Zar misle da su se škole i univerziteti toliko pokvarili, pa postali leglo diverzije, a đaci i studenti neradnici koji nemaju cilj u životu?
Ima li neko iz tih kolona koje su protiv blokada argumentovan odgovor? Protiv čega su oni tačno? Za šta se zalažu? Evo nekoliko pitanja.
Posle tragedija u Ribnikaru, Orašju i Maloj Duboni, narod je proključao zbog nasilja. Optužen je za izdaju, proglašen kao plaćenički nahuškan iz stranih centara moći. Činjenica da je nasilje u svakom postojećem obliku naša svakodnevnica, od momenta kad uključimo TV, sednemo za volan, do šetnje gradom ili sedenja u parku, nije bila uzeta u razmatranje. Valjalo je pobunu smiriti.
Pitam! Slažete li se sa tim da su prostakluk i nasilje legitimni oblici društvenog saobraćaja? U školi gde vam je dete? Na ulici? Imate li tolerancije prema seoskom kabadahiji koji je celo selo terorisao jer mu je tata moćan, a onda uzeo oružje i pobio sve što se pred njim micalo?
Saznali smo za rudnik litijuma. Narod u Boru već izdiše. Pripremaju se drugi kopovi. Nestaju reke. Vozovi sa kiselinom iskaču iz šina. Pale se deponije.
Pitam! Dozvoljavate li budućnost bez vazduha, razrovana korita reka, smrad otrovnih isparenja?
Pala je nadstrešnica. Obrušavaju se plafoni po školama. Preslažu kocke na trgovima. Pucaju stubovi na stanicama.
Pitam! Imate li razumevanja prema lopovima koji našim parama zidaju, struku ne zarezuju, fušere, a zatim lažu i zameću tragove?
Studenti su se pobunili jer je korupcija pojela svako zdravo mesto u ovom društvu. Gazili su ih kolima i proglasili za neradnike. Zatim su ih ucenjivali, pa odugovlačili i pokušali da nasamare obećavajući. Onda su ih rasterivali zvučnim oružjem, motkama maskiranih falangi, suzavcem i policijom. Hapsili. Brukali. Ponekad abolirali kao zavedene.
Pitam! Slažete li se sa tim da je dozvoljeno krasti i kraduckati iz narodne kase? Osećate li koliko zaostajemo za ostalim svetom dok nam prodaju bajke o napretku? Treba li zarad nečijeg ćara svu decu proterati, proglasiti za ološ i ućutkati?
Profesori su podržali svoje studente i đake. Optuženi su za izdaju. Tražili su bolji materijalni status. Ukinute su im plate. Ukazivali na sunovrat u sistemu obrazovanja. Dobili su ministra upitne akademske časti i direktore koji ih postrojavaju i otpuštaju, dekane koji blokiraju fakultete.
Pitam! Treba li vam škola? Želite li nastavnika stručnog ili poslušnog? Verujete li više akademiku ili partijskom službeniku?
Pobuna se proširila. Svako je progovorio sa svog aspekta. Iz svoje kuće, sa svog posla. I nigde nije dobro. Umesto sluha, dobili su bes i batinu. Sudije ostaju bez časti, glumci bez angažovanja, sportisti bez aplauza, poljoprivreda bez izvesnosti, industrija bez para, i svi, ali, baš svi, bez zdrave pameti na ivici kaljuge u koju nas trpaju.
Pitam! Ako niko ne valja, sa čime ćete živeti? Ko će vas lečiti, potpisati papir na šalteru, od koga ćete kupiti bakaluk, kako ćete zaštititi svoja prava? Podržavate li ideju da se na stadionu narod disciplinuje pesnicama? Da se ugase pozorišta? Da televizija ostane promo kanal za duge noge i praznu glavu, za jalove debate sa cenzurisanom agendom?
Pobuna traje već deset meseci. Umesto prsta na čelo, vlast ga je stavila na okidač. Napravila dve strane, zavadila i ono što je ranije bilo podnošljivo. Umesto da pegla, vlast kopa rovove u koje sipa neizlečivi otrov mržnje, huška jednu stranu na drugu, preti i galami, obećava nemoguće, sakriva dokaze, oslobađa krivce, proglašava pobedu jednog naroda protiv onog drugog.
Pitam! Da li zaista verujete kako su vaše komšije okoreli izdajnici, prodane vere i zaverenici? Hoćete li moći na zvižduk za juriš nekoga od njih poništiti ili izdati? Možete li objasniti zašto sedate u autobuse i vozate se po Srbiji, nosite parole mira i tolerancije, dok po telefonu pišete naručene poruke u kojima vas za male pare teraju da mrzite? Verujete li zaista u to? Protiv čega ste tačno? Protiv zakona? Protiv škole? Protiv reda i mira? Protiv znanja i struke? Protiv čega tačno?
