Ponekad sam se susretala sa roditeljima svojih učenika koji nemoćno šire ruke i priznaju da više ne znaju šta da rade sa svojim detetom. Sve su pokušali, nabrajaju mere, zabrane, žrtve, ali pomaka nema. Ja znam da je to samo površina problema, uputim ih na saradnju sa psihologom. Oni je započnu, pa prekinu, jer do dubine ne žele da stignu. Ona je ili previše bolna ili zahteva previše rada. U svakom slučaju, život ide dalje, roditelj je u uverenju da je najbolji, da je dao sve od sebe, problem ostaje i on se nada da će ga neka sila već rešiti.
E, ovako meni izgledaju postupci našeg Ministarstva prosvete u prethodnom periodu. Nemoćno širenje ruku, upiranje prstom u drugoga i tumaranje u mraku.
Da sumiramo ukratko. Bio Ribnikar, Mala Dubona i Orašje, bile bombe po školama, bili katastrofalni rezultati PISA testiranja, svakoga dana osvane novi snimak tuča i svakojakog nasilja, nema dovoljno nastavnika i učitelja, po društvenim mrežama pište i ljuto se svađaju roditelji i nastavnici prebacujući jedni drugima sopstvenu muku, dece ima sve manje, a i ono što dolazi ima preveliki broj izostanaka…Sve je to bilo i jeste. I na sve to mi dobijemo novi zakon o ocenjivanju učenika. Taj zakon će rešiti probleme u školi kao što su kolači Marije Antoanete utolili glad razjarene sirotinje. Razlika je samo u tome što je naspram obesne vladarke bila besna masa, a naša javnost je odustala od života, realnosti i pameti.
Novi zakon o ocenjivanju pokazuje da naši zakonodavci školu ne poznaju, da suštinski ne znaju šta se i kako radi u školi i kako funkcioniše svakodnevni školski život. Osim toga, bombastim novinskim naslovima o istom tom zakonu škola je predstavljena kao najveći neprijatelj naše dece, pa je Ministarstvo našlo za potrebno da ih zaštiti. Dakle, sve je u redu, samo su nastavnici neradni i obesni, zato ćemo sastaviti akt na osamnaest strana i zvezdana prašina će zasijati na putu našeg narodnog obrazovanja i prosperiteta.
Neću ovom prilikom da ulazim u detaljnu analizu narečenog zakona, samo ću reći da su u njega unete kozmetičke i populističke promene. Malo se ispeglalo ono što škola već radi, što kao praksa već odavno postoji, pa su svemu tome pridodati članovi koji treba da posluže kao vaspitna oklagija za neposlušne nastavnike. Istini za volju, i ta oklagija je odavno u stare zakone uglavljena, ali su joj sad dali počasno mesto.
Ali…Niko se u Ministarstvu nije zapitao šta ćemo sa decom. Jer naša deca neće da uče. Programi su nam zastareli, obimni i neproduktivni. Naša deca zaostaju u razvoju, guše se u grotlu virtuelnog sveta, ne znaju da čitaju i računaju. Sve je veći broj funkcionalno nepismenih. Sve je veći broj pismenih koji odavde beže. Sve je više nasilja. Nastavnici i roditelji su nemoćni. Naša škola i naša deca su u stanju apsolutnog nerazumevanja. Raskorak koji postoji između sistema obrazovanja i produkta tog obrazovanja postaje toliko veliki da zahteva hitnu sociološku analizu.
Šta treba da naučimo decu? Kako treba da naučimo decu? Kakva je budućnost naše dece? Kakav put im trasiramo kroz školski sistem? Šta je cilj? Gde je ishodište? Na ova pitanja nemamo odgovor. A deca rastu u haosu, bez svesti o značaju obrazovanja, tumaraju kroz razrede, skupljaju poene, svedočanstva i diplome iza kojih ne stoji sposobnost da žive samostalnim i dostojanstvenim životom, da misle i kritički rasuđuju.
Novi zakon o ocenjivanju je pucanj u prazno, čašica pića koju pijanac traži, a ne može da se drži na nogama. Nama treba reforma sistema obrazovanja od vrtića do fakulteta. Treba decu prvo nešto da naučimo, pa kad ih naučimo, lako ćemo se dogovoriti kako da ih ocenjujemo.
