Škole se jedna po jedna vraćaju u redovan način rada. Nadležni izjavljuju da je stanje sve bolje. Protivnici promena likuju nad još jednom pobedom. Ministarstvo upućuje direktorima obavezujuće uputstvo u kome traži da se nastavnici i učenici koji „ne prisustvuju nastavi u punom kapacitetu“ procesuiraju po zakonu.
Dakle, na delu je gušenje pobune. Narod, umoran i uplašen za budućnost dece, može da odahne. Život se vraća u normalu. Kako je rečeno, ove vesti vraćaju radost u milione domova.
Želim samo da se, u trenutku slavlja i radosti, svi podsete na neke činjenice, potpuno nesporne, a zanemarene i gurnute ispod propagandnog materijala koji se ovih dana obilato baca sa svih strana u pokušaju da se zatrpa suština.
Deca će raditi „u punom kapacitetu“ u istoj školi koju su zaključali pre nekoliko meseci. To je škola sa lošim i prevaziđenim programima, potpuno nefunkcionalna, ona koja je gušila đake mnoštvom činjenica, opterećena besmislenom administracijom, sa ishodima ispod proseka. Ona nije usklađena sa tržištem rada, decu ne osposobljava za samostalni život, pa ona vrlo često, pred upis u srednju ili na fakultet, izjavljuju da je potpuno svejedno za šta će se opredeliti kad im je posle diplome najvažnije kako će se snaći. Jer ovde struka nije značajna. U sveopštoj krizi morala, kopuptivnoj ekonomiji, uz tržište lažnih diploma, ona postaje sekundarna, gotovo nevažna. Zato su ista ta deca do skoro bila potpuno letargična, prepuštena matici ili okrenuta putevima kojima mogu pobeći odavde. Gotovo osamdeset posto đaka izjavljivalo je kako želi svoj život nastaviti u inostranstvu.
Škola je bila nebezbedna. Nasilje indukovano spolja prelivalo se u nju i društvo je, ne pokazujući ni najmanju nameru da menja sebe, tražilo od škole da bude bezgrešna, da istraje kao vazdušasti limbo u kome naša deca provode najlepše dane svog detinjstva. Čak ni tragedija u Ribnikaru, koja je, kada se rasklopi, slika dubine krize u kojoj se nalazimo, nije osvestila ni ovo društvo, ni nadležne koji politiku kreiraju. Nastavilo se po starom uz periodično zgražanje nad učestalim obračunima po učionicama. A nikome nije palo na pamet kako je suština u tome da je našoj deci ukinut smisao. Oni ne znaju šta uče, ne znaju svrhu, pitaju se čemu sve to. Kada ukineš smisao, stavio si prst na obarač. Sve što dobiješ posle toga je sunovrat.
Sa decom rade nastavnici koji su od ostatka društva proglašeni za neradnike i lica privilegovana, a nestručna. Decenijama su krivi za sve što se u školama dešava. Jer, roditelji u njih gledaju. Roditelji ne vide moćnu ruku koja točak i pokreće i koči, a jedini joj je cilj da, u ime ličnih interesa, posvađa sve ono što prirodno treba da sarađuje. Zato svesno drži nastavnike na stubu srama povlađujući prostoti. Ona svoje nastavnike proizvodi u gubitnike koji nemaju izbora, jer da nešto znaju, ne bi radili u školi.
Dakle, dragi moji koji se radujete, srećno vam slavlje! U njemu ste sve probleme zakopali i nastavićete da živite sa njima jer ste za četiri meseca neizvesnosti uspeli da zaboravite na sve ono protiv čega ste bili, ali vam je bilo zgodno da za tu nelagodu optužite školu i decu. Jer škola je bila loša, a deca nemoguća i nezainteresovana. A vi ste sve činili za njihovo dobro. Sada su karte otkrivene. Niste vi ništa činili za dobro svoje dece i ukupnog društva, nego ste podsticali kolotečinu i svesno učestvovali u obesmišljavanju života čitavih generacija.
Kada su nastavnici ustali, kada se njihov protest izjednačio sa zahtevima studenata, kada su rekli dosta, kada su se pobunili sa željom da školi vrate dostojanstvo i integritet, optuženi su za urušavanje poretka i budućnosti dece. Zato ste ih vređali, pretili im, ukinuli ste im plate, a sada tražite da se najuporniji kazne po zakonu. Lopatama laži zatrpavate probleme umesto da ih rešavate. Svesno huškate naciju tražeći da zatvori oči i svojoj deci kupi kartu za odlazak, da ne smeta, da podrži Potemkinova sela i vrati se u ćutanje. Da li je to interes dece? Ne. To je samo vaš interes. Jer…da imate bar malo interesa za decu i njihovu budućnost, vi biste saslušali realne probleme na koje prosveta i sva stručna javnost decenijama ukazuju. Prionuli biste na reforme. Mučili biste se da ih osmislite i prilagodite. Ne biste rasipali talente po svetu. Vratili biste obrazovanju i vaspitanju pravo mesto u društvu. Sankcionisali neukus, divljaštvo i prostotu. Ne biste svoje nastavnike i rektore nazivali ološem i sa zadovoljstvom slušali aplauze koje za to dobijate. Ovako ste decu prodali, a školu stavili na solidarnu pomoć da prosi ono što joj po zakonu pripada.
A sve što je zatrpano, ostaje. Ko je čitao o caru Trojanu i kozjim ušima, zna da će se kad-tad pojaviti svirala koja će otkriti istinu, jer istina je žilava. Zakopaj joj samo jedan krajičak, budi siguran da će se krajevi regenerisati i provaliti u „punom kapacitetu“. Do tog momenta neka se nacija raduje, šalje decu u školu i misli da je to za njihovo dobro. Neka nacija ćuti i sakuplja pomoć za nastavnike sa zakinutom platom. Neka stoji po mostovima i pruža nemuštu podršku. Neka šeta kada završi obaveze na svojim poslovima. Neka se kune kako su joj deca najbitnija. Neka laže i dalje. Sebe i sve oko sebe.
