Јелка је и ове године велика. Распоређујем благо по столу. Велике кугле на једно место, мале у чинију, један лампион полако вадим из вате. Дугачак, избледео, стакленокрт, једини из претходног живота. Расплићем каблове сијалица, полако, као кад неко завија цигару и већ јој осећа укус, па је потапка и лизне на крају. Гледа у себе јер не постоји ништа важније на свету.
Облачим своју црвену сатенску пижаму. Носим је само једног дана у години. Сада. Сипам вино. Седам у тишину.
- Не свиђа ми се та пижама. Мало је онако…
Хоћеш да кажеш дрољаста. Мрштиш се.
- Безобразна си.
Јесам. Рекао би и ти, али не смеш. Волим да сам слободнија од тебе. Треба да видиш кад се фолираш.
Напољу је први снег. А мене то подсећа на секс. Опет се мрштиш. А ти си тад рекао: идемо у шетњу, пада први снег. Било је касно, град празан. Изгледало је као да сипа из сваке уличне светиљке. Онда си рекао да си ми купио једну књигу јер ти и мама не можете о томе да причате са мном. А требало би. Срамота вас је. Али, секс је леп, кажеш, то је љубав. Књигу сам нашла тек сутра на радном столу. Ниси смео уживо да ми је даш. Прочитала сам је из техничких разлога, али ме реченица о љубави сачувала. Зато што те увек, од свих савета које добијеш, сачува једна реченица. Остало је за бацање.
Сада ми је мало хладно. Додајем још једно дрво у пећ. Облачим твој дукс. Нисам га прала годину дана зато што још мирише на тебе.
- Ложиш ватру…
Да, увек ми је хладно. Као и теби. Све лоше сам од тебе покупила.
- Опет си безобразна.
Јесам, јер ми добро стоји. Говорим увек истину. Не лажем као ти. Кажем: хладно ми је, кажем: лоше ми је, кажем: не могу због тога и тога. Не лажем као ти када молиш да ти узмем књигу из библиотеке. Ти не можеш. Није ти успут. Немаш времена. Мрзи те. А онда једном испричаш како си се у току средње зими грејао у читаоници и сушио платнене патике. Уместо да ме ганеш, ухватим те у лажи. А, осим тога, све те твоје тужне приче су ми само стварале обавезу. Нисам могла никад да се жалим. Рекао си: све можеш кад си најбоља, само тад можеш, иначе не смеш.
Закопчавам дукс. Црвени сатен је нестао. Само се виде широке ногавице. Вероватно изгледам смешно, али не идем до огледала јер нећу да признам. Опет додам дрво у ватру.
- Ложиш ватру…
Да, ложим ватру у својој кући.
- Какав клише…твоја куће…твоје дете…твој посао…твоје мишљење…
Моје. Јесте моје. Јер сам желела да буде моје. Постало је и остало је. Признао си.
Лепо сам ти објаснила. Једном смо шетали градом и пожелели да имамо кућу. До кола смо смислили каква ће бити. Била је ноћ. Стигли смо на плац, пробили се кроз жице од старе ограде, кроз растиње и избили на чистину. Рекли смо: овде ће бити. Корачали смо око дивљег лешника који се наместио у дневној соби. Од њега смо одмеравали остале собе и ходнике. Ујутру сам те звала и рекла: замисли, имаћемо кућу. Ниси ништа одговорио. Помагао си нам, саветовао, спаковао алат, орезивао воће, али две године ниси могао да запамтиш како се зове место где живим. Шалила сам се како ти код мене никад не можеш доћи аутобусом, како ти се јављам из пусте недођије, како сам отета. Али сам знала да могу све ако сам најбоља. Јер јесам била. Смела сам да замислим и пожелим. И уживам у томе.
- Морам признати…успели сте…а нисам вам давао ни пет посто…
Да. А знаш зашто? Зато што смо је усвојили одмах. Чим смо је замислили, била је наша. Кад је имала само зидове, дошли смо са два бурека, јели на окну будућег прозора и ћутали у даљину. Кад је добила врата, закључали смо је. Кад је имала све, скували смо кафу, пронашли своје место и седимо ту и данас. Је ли то клише? Можда. Али је мој.
Добро ми је вино вечерас. Македонско. Густо и топло. А благо ми и даље стоји на столу. Има времена. Нека траје. Скидам дукс.
- Е, моја мала…
Е, баш е. Није еј, само е које почиње гласно, па нестаје. А дланови ти топли.
Устајем, узимам прву куглу. Гледам јелку. Одакле да почнем? Опет застајем. Ниси никад знао ништа да ми честиташ. Ни дете, ни рођендан. Понашао си се као комшија са последњег улаза. Пружиш руку и љубиш се трипут. Какав клише! А ја знам шта ти је испод коже, само не говорим ништа. Љубим се и ја трипут. Сада ми пожели да почнем да једем. Само једном да осетим како сам здраво гладна. Годину дана то радим само технички. Чува ме само љубав. Из оне реченице. Све друго је за бацање.
