Dragi moji studenti (a i svi oni koji su nekad bili studenti), srećan vam praznik!
Ovo nisu vaša vremena, neko vam je ukrao mladost, ideale, sadašnjost i budućnost i sada je na vama da vratite ono što su vaši dedovi nepažnjom, nečinjenjem i apatijom upropastili. Jer, ja više nemam nikakve nade da će promene doći iz srednje generacije. Ne može krivac da sprovodi pravdu i očituje moral. Krivac mora da bude kažnjen, prezren i obeležen, a to su često ljudi iz vaše najbliže okoline, porodice, komšiluka. To su svi oni koji vas savetuju da ćutite jer može biti i gore, koji se prenemažu i kukaju kako ste vi nedorasli i prezahtevni jer hoćete ‘leba preko pogače, a kako je njima bilo, a šta su oni sve preživeli, pa šta im fali.
Vaši dedovi nemaju svetle tradicije. Ne mislim na praiskonske dedove, već na vaše lične pretke. Oni su na jednom raskršću istorije krenuli pogrešnim putem jer nisu bili obavešteni kuda je cela ostala Evropa otišla. Oni su bili tek izašli iz čaure komunističke ideologije koja je čoveka tretirala kao svetlo i samosvesno biće. Počeli su da progledavaju na ruševinama fabrika gde su bili samoupravljači. Ničega oko njih nije bilo. Paravan bajke se pocepao, ostali su bez ičega, siroti i bez ideje kome da pripadaju nadalje. Umesto da priznaju poraz i krenu kuda i ostali narodi, oni su se vratili u prošlost da traže krivce, pa su stigli do svojih pobeda i časti u ranom srednjem veku. Uhvatili su se za tu slamku moralnog spasa, svesno gurnuti od svojih elita, i naučnih, i političkih, pa su grcali u kvaziistorijskim istinama, ratovali zbog njih i izgubili čast pred celom Evropom koju su hteli da zadive i pokažu koliko su bolji od nje. Opustošili su zemlju u religiozno-nacionalnom zanosu. To je bio prvi čin propasti.
Drugi čin se desio kada je na zgarištima rata nikla nova elita. Finansijska i politička. U drugom činu propasti, koji su vaši dedovi nemo posmatrali, prestravljeni od pucanja, pogibija, regrutacije, evropskih sudova i prihvatanja činjenice da su odgovorni za neke zločine, desilo se preimenovanje vrednosti. Ono što se ranije zvalo lopovom i razbojnikom postalo je kontroverzni biznismen. Tako je legalizovana pljačka i ogromno bogatstvo novih elita. Utrt je put svima koji su sposobni da se snađu. Prestao je da važi izraz opljačkao, nečasno stekao, potkupio…Novi izraz je bio: snašao se. Nove političke elite su se lepo složile sa novim biznismenima, krasno su se svi snašli, a narodu su prodavali nasmejana lica, optimizam boljeg sutra koje samo što nije stiglo, kvazidemokratiju i kvazinacionalizam kroz kreativno tumačenje istorije.
Treći čin je vezan za naučnu elitu. Ona se tiho prodala držeći svoj nos visoko iznad realnih zbivanja, ne mešajući se, gordo se uznoseći iznad trivija. Sa aristokratskim prezirom su posmatrali stvaranje novih fakulteta i univerziteta koje je nova finansijska i kontroverznobiznismenska elita gradila za sebe. Jer posle novca, kada se on dobro nagomilao, treba steći i nešto ugleda da se prostota opseni. A kako se to bolje postiže nego diplomom?! Tako smo dobili nove diplomce i doktorande, nepismene, sa sričućim sposobnostima u savladavanju naučnih problema. Srbiju i univerzitete su preplavili menadžeri, a svaka varošica je dobila po neku katedru. I ko je sprovodio nastavne programe? Pa upravo profesori koji su na svojim matičnim državnim fakultetima potpisivali indekse i bili imena od poverenja, a onda sa tim naučnim dignitetom davali legalitet ovim novim programima. Tako je na fakultetima neko ćutao iz interesa, a neko je ćutao iz kukavičluka, a neko je bio uvređen u nemoći. U svakom slučaju su ćutali.
Ova tri čina su, dragi moji studenti, udarila temelj svemu što danas živimo. Zato izgleda da nam nema pomoći. Duboko smo u glibu i osvrćemo se tražeći pomoći i hrabrosti. Ali sve to neće doći sa strane. Sve je to u vama, u mladima koje sada tako sramno hoće da ućutkaju. Jer, sve dok ćutite, oni mogu da se šire i otimaju vam budućnost. Setite se, ili pročitajte zašto je 4. april postao Dan studenata. I tad je bilo slično kao danas, ali su mladi imali ideale i verovali su da izgled ovog sveta zavisi samo od njih. Nemojte da vam neko priča priče i ubeđuje vas da je drugačije, da je vreme drugačije, da je opasno, da vam je i ovako dobro. Jer nije. Vi treba da se pitate i gledate napred, a ove što su vas doveli u situaciju da vadite vruće kestenje iz vatre treba da ostavite u budžaku istorije gde im i jeste mesto.
