Posle napornog dana, ležete u kadu punu tople vode i mirisne sapunice. Zatvarate oči, opuštate se. Svi problemi nestaju, ivice im se tupe, izgledaju manji i potpuno rešivi. Svet se ređa onakav kakav treba da bude, „nema protivnosti i rastanka“. Zatim se voda polako hladi, izlazite, mehuriće spirate i vraćate se u stvarni život.
Tako smo napustili detinjstvo i mladost. Izašli iz ružičastog i svemogućeg. Tako danas postupamo i sa svojom decom. Spiramo njihov zapenušani svet pravednosti i ideala, poručujući im da sve to nije realno, da je život težak, da oni ne znaju još šta ih čeka, da su naivni, brecamo se na njihove zamisli, zamećemo im puteve sopstvenom nemoći. A istina je, čini mi se, u nečemu drugom. Istina je u tome da smo mi izdali sopstvene ideale iz mladosti, prodali ih, pa sad to tražimo i od naše dece. Jer deca dobro znaju. Mladi, takođe. I to nekako nestane. Ko je kriv? Pa mi koji smo im takav svet kreirali.
Evo dokaza.
Skoro smo pričali o romanu Dečaci Pavlove ulice. Šesti razred. Besni su zbog izdaje jednog dečaka. Tuguju zbog smrti drugog koji je umro braneći čast. Raspravljaju o tome da li je sve moglo biti drugačije. Vatreno ističu koliko je bitno ostati pravedan, po cenu bilo kakve žrtve. Prečesto se pominje pojam nepravde, izbija kao primaran i ja ih pitam ima li danas nepravde. Kažu: ima. Pitam može li se ta nepravda rešiti. Kažu: može. Uvereni su u to. Pozivam ih da na papiru napišu šta oni vide kao nepravdu koja ih najviše opterećuje i kako bi oni to rešili. U roku od pet minuta na mom stolu je gomila papirića. Gotovo svi su ispisani vrlo odlučnim i ubrzanim rukopisom, kao da su se želeli nečega što pre otarasiti. Obećavam im da ću do sledećeg časa srediti njihove zapise, pa možemo nastaviti razgovor.
Narednog dana čas počinje neobično tiho za jedno živahno odeljenje od trideset učenika. Čekaju. Napravila sam im prezentaciju, klasifikovala odgovore, slajdovi se nižu i do zvona nije bilo potrebe da opomenem bilo koga. Pratili su sa apsolutnom koncentracijom. Pomalo komentarisali. Izašli ponosni na sebe smatrajući da su učinili veliku stvar. A ja sam ostala da isključim računar, tužna, sa osećajem da će ova reka u jednom momentu neumitno presušiti i uliti se u blato svakodnevnice, jer joj svet u kome zvonko izvire neće dozvoliti bistrinu, oduzeće joj snagu, iskriviće joj tok.
Šta su rekli? Pa, sve…sve što je vezano za ovaj naš svet. Jedino što oni imaju rešenje, a mi ga nemamo, ili ne želimo da ga imamo, jer smo sebe proglasili za nemoćne.
Evo spiska njihovih nepravdi i predloga rešenja. U zagradama su moje analogije sa svetom odraslih u kome živimo i u kome ova deca rastu, a iz kojih se vidi da se nepravednost sistema stvara u najmlađem uzrastu i prenosi na sve aspekte društva, sa spremnošću da se ista ta nepravda trpi. Postavlja se pitanje kada i kako postajemo spremni za to. Šta nas tera da oguglamo?
U školi je nepravedno to što nastavnici stalno pitaju, a ne ostavljaju dovoljno vremena za učenje. Nepravedno je i to što đak može biti optužen bez krivice jer nastavnik nije dobro procenio situaciju ili ga mrzi da se upušta u problem. Dešava se i da celo odeljenje ispašta zbog prekršaja jednog deteta. Rešenje vide u dogovoru, saradnji, davanju više vremena za učenje, jer gomila činjenica nije neophodna ukoliko im to remeti normalan život, oduzima slobodno vreme, čini ih nervoznim i nezadovoljnim. Zahtevaju da bude kažnjen uvek samo onaj koji je pogrešio, da se krivac jasno odvoji, imenuje i kazni.
(Vidimo li u ovome pojavu sagorevanja na poslu, odustajanje od života zarad korporativnih interesa, nametanja materijalnih vrednosti potrošačkog društva kao merila vrednosti? Vidimo li vrlo rasprostranjenu pojavu nasumičnog kažnjavanja svih kao demonstraciju moći i pokušaj kontrole štete, kao i nemoć sistema da pojedinca suoči sa krivicom jer taj pojedinac nadrasta sistem nekom svojom zaslugom?)
Nepravde, kažu deca, ima i u sportu jer su sudije potplaćene i sve se vrti oko para. Oni smatraju da sport i novac treba odvojiti, da u sportu mora biti manje novca. Onda će pravda doći na svoje.
(Danas nam talentovana deca propadaju ako im roditelji nemaju para. Zaprepašćujemo se vrtoglavim sumama koje su vezane za sportske transfere i sponzorske ugovore. Nestalo je ono što je suština sporta: takmičarski duh, ravnopravnost, olimpizam, časna borba. Deca to osećaju, a mi prepričavamo i popunjavamo tikete u kladionici)
Bogataši su nepravedni jer se loše ponašaju prema drugima, vređaju ih, misle samo na sebe. Decu brine i to što su bogati sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji. Situacija bi se mogla rešiti udruživanjem i ravnopravnošću, spremnošću bogatih da razumeju potrebe ostalih, da pomognu. Interesantno je da su deca izjednačila pojam bogatstva sa pojmom sebičnosti, osudila to kao društvenu anomaliju: oni hoće sve za sebe, nikad im nije dosta, šta rade sa tolikim novcem…Čitavu buru besa je izazvala opaska jednog učenika da su bogataši, možda, ipak, malo pametniji od nas. Ostali smatraju da je obaveza bogatih da čine dobro i drugima jer nisu sami na svetu.
(Pojam socijalne pravde, kao vekovna težnja, oštro je suprotstavljen današnjem beskrupuloznom bogaćenju i formiranju stava da je bankovni račun jedino merilo vrednosti jednog čoveka. Respektabilno je postalo uživanje u luksuzu koje se promoviše preko svih mogućih kanala do granice banalnosti. Ono je zamenilo dobrotvorni rad i zadužbinarstvo kao trajne vrednosti patriotizma, humanosti i empatije)
Nepravedni su svađa, tuča i nasilje jer to pokazuje, deca kažu, kako neki misle da su uvek u pravu i da sve mora biti po njihovom. Jači i stariji napadaju mlađe jer nemaju gde da iskale svoj bes. Deca i ovde vide rešenje u razgovoru, pokušaju da se nesloga reši. Smatraju da se u sve moraju uključiti i stariji. Očito je da osećaju nemoć i da ih ovaj problem nadilazi, ali je dragoceno što uviđaju koren problema u indukovanom besu koji traži žrtvu. Njihove mlade godine su shvatile u čemu je najveći problem.
(Problem nasilja je sistemski problem čitavog našeg društva. Uzroci su mnogobrojni. Ipak, složiću se sa decom da su arogancija u stavu, samoljublje u formiranju narativa, potreba da se uvek i po svaku cenu pokaže kako je samo jedna strana ispravna i kako druga nije dostojna razgovora, ni razmatranja, okidač za bes i pokretač nasilja)
Nepravedno je ismevanje, odbacivanje, ponižavanje. Deca ovo nisu videla kao nasilje, odvojili su ga kao posebno bolnu tačku jer se ona nosi u samoći, o njoj se ne priča sa drugima. Nepravedno je kada nekoga isključuju iz društva. Nepravedno je kada nekoga ismevaju jer je drugačiji. To rade oni koji žele da pokažu moć i zato dele društvo, potrebno im je da budu glavni. Uobraženi su i bahati. Deca misle da ovde razgovor ne pomaže jer on udara u zid uobraženosti, ali znaju i ističu kako svako ima pravo na sopstveno mišljenje, svoj autentični svet i izgled. Kao rešenje oni nude pomoć odbačenom, solidarnost, razgovor o lepim stvarima koje ih povezuju. Dakle, izlaz je u dokazivanju da je brojnija ona grupa koja ne dozvoljava vređanje i odbacivanje.
(Osećamo li u ovim dečijim iskazima ličnu ugroženost u društvu koje ne poštuje različitost ni po kom osnovu? Vidimo li da nas sistem za potrebe sopstvene moći deli na dobre i pogrešne? Ako osećamo i vidimo, moj predlog je da poslušamo rešenje naše dece, pa da odbijemo mržnju koja nam se nameće radi sitnih interesa, osvrnemo se oko sebe i shvatimo da nas je više)
Na jednom papiru stajala je ispovest žrtve koja pokušava premostiti nepravdu koja joj se čini. Ta ispovest je povezala u jednu celinu sve što je prethodno rečeno jer ona krivicu vidi u tome što „nismo dovoljno zabavni, pa ih nerviramo“ i „zato što smo takvi i ne možemo biti drugačiji“. Bolno i teško, ovaj đak rešenje vidi u tome da se „izvinimo i pokušamo biti normalni“.
(Sistem koji ne kažnjava krivca, stvara žrtvu koja misli da je krivica u njoj. Jer da je ona drugačija, sve bi se rešilo. Bila bi prihvaćena, voljena, poštovana. Ona se trudi da svoj život upodobi potrebama nasilnika, da se ne ističe, da ne štrči, da se ponaša kao i sav drugi svet, da ne bude drugačija ili, ne daj bože, autentična. Ali šta ćemo sa onima „koji su takvi i ne mogu biti drugačiji“? ima li za njih u našem društvu mira i spokoja? Ima li pravo onaj ko je drugačiji, ko misli drugačije? Ili se mora sve raditi po dekretu?)
Na pitanje kako se osećaju kada vide nepravdu, deca odgovaraju: osećam se loše, rastužim se, razmišljam o tome po ceo dan, počnem da se svađam, a nekad se i tučem, preneražen sam, očajan, osećam bes i nemoć. Ali imaju potrebu da problem reše. Predlažu i način.
(Naši dani su preplavljeni osećanjima koje su deca navela. Izgleda da iz tog korpusa ne izlazimo. Samo mi nemamo rešenje. Ili nemamo hrabrosti)
Dva odgovora su bila u skladu sa svakodnevnicom: nepravdu ignorišem, jer neću da stvaram sebi problem…nepravdu jednostavno zaobiđem. Kada sam ih pročitala, u odeljenju je bilo mnogo nezadovoljnih. Čulo se negodovanje: nije problem samo tvoj, kako možeš da ignorišeš… odgovora nije bilo. Autor nije otkrio svoj identitet, a nisam ni ja. Ćutala sam razmišljajući ko je mudriji, ko će u životu proći bolje: borci i idealisti ili oni koji su već naučili da se prilagode. Teorija evolucije daje jasan odgovor, ali ja ipak mislim da se moralne mutacije rešavaju čistim srcem.
