Sedim u parku okružena grupom trogodišnjaka, zadužena da jedno od njih sačuvam i vratim kući. Slušam sebe kako ponavljam: stani, nemoj tamo, vrati se, tiše malo, ne trči tako brzo, siđi, ne otimaj, nije to tvoje…a oni se ne obaziru, već jurcaju, smeju se, ciče, padaju. Srećni su, oči im se cakle, ne znaju za umor, ne slute da igri mora doći kraj. Oni su vulkan nepomućene radosti, vedri izvor koji kulja snagom, presijava se i raspršuje na suncu u hiljadama raznobojnih čestica.
A onda ih mi vaspitavamo. Namećemo im norme koje važe u svetu gde žive. Kažnjavamo ih, sablažnjavamo se i sramotimo kada se odupiru, bacaju po zemlji u besu, lupaju rukama i nogama, urlaju, izmičući uzdi koja im se namiče. Smatramo da su bolje vaspitani ako su ozbiljni, poslušni, dosledni, vredni, ljubazni. Pre svega poslušni. Jer od toga sve počinje, od spremnosti da bez protesta usvojimo pravilo. Tome ih učimo. Da budu prihvatljivi. Ne treba se smejati previše i bez razloga. Može neko pomisliti da si nehajan ili lud. Svoje obaveze treba obaviti na vreme, prvo obaveze, pa zadovoljstvo, a kad se obaveze umnože i nemaš vremena za bilo kakvo zadovoljstvo, ne smeš se buniti, padati u depresiju jer tako je svima, valjda si odrastao, ozbiljan i odgovoran. Ako se prihvatiš nekog posla ne smeš ga ostavljati, bez obzira što ti je pretežak i što ti pije krv, u suprotnom si razmažen, nisi borac koji je spreman poginuti na braniku ostvarenja zadatog cilja. Moraš biti vredan. Ni jedan dan ne sme proći bez posla, ranog ustajanja i trčanja da se sve obavi, ma kako bio besmislen taj posao. Najbolje je kada si javno vredan, kada svima pričaš koliko si vredan, ustaješ pre svih, prebacuješ lestvicu u svim disciplinama i žališ se što to niko ne primećuje. Obavezno je biti ljubazan, čak i u situacijama kada ti neko kida živce, kada je odvratan, dosadan, lažljiv ili pokvaren. Stariji se slušaju, bez obzira da li su stariji po godinama, obrazovanju, funkciji ili snazi. Poslušnost se naročito vrednuje kao pokretačka snaga narodnog prosperiteta.
I tako od nasmejanih trogodišnjaka nastaju ozbiljni odrasli ljudi, namršteni, sa distancom, otmeno uzdržani, spremni za svaku zapovest, nezadovoljni jer im život nije dao ono što su zaslužili za sva ta odricanja. Vaspitani su da budu nesrećni jer im cilj nije u sadašnjem trenutku, već u potrebi da se dostigne zacrtana budućnost. Ne mogu uživati dok sve ne urade, dok ne otplate dug sebi, porodici, kući, ulici, državi i svemu što ih okružuje. Moraju lagati da bi bili prihvaćeni, kriti svoja osećanja da ne bi bili povređeni. Zato se prestanu smejati, trčati bez straha da će se saplesti, pasti, povrediti. Okolina i život ih nauče da predviđaju prepreke i tamo gde ih nema, pa ih to jede unapred, štite se i zagrađuju. Tako počnu stariti, a vek je svakome različit. Neko ostari sa pet, a neko sa pedeset, neko nikad. Zavisi kada je pristao da osmeh zameni obavezom i strepnjom. Prestao da se smeje. Počeo da sluša.
