Posle novogodišnjih praznika, oko Božića, studentski protesti su nakratko utihnuli. Narod je tada panično strahovao od prestanka, od još jednog razočarenja i potonuća u bezlično blato svakodnevnice sa starim problemima i nemoćnim mirenjem. I…kao da je ovaj strah pomogao. Pošto su se protesti nanovo rasplamsali, pokrenuli su veliki broj ljudi. Jer se, valjda, konačno shvatilo kako ne postoji put nazad. Ako želimo da ličimo na ljude.
Međutim, već sad su ovi protesti našem društvu doneli ogromnu korist. U budućnosti će ona biti još veća. Ubeđena sam u to.
Zamislimo situaciju da protesti zaista sad, ovog momenta, prestanu. Studenti se vrate na predavanja i ispite. Završe fakultete i počnu svoj život. Taj njihov budući život bi bio značajno različit od ovog našeg današnjeg. Društvo koje će oni formirati neće raditi na istim principima kao danas. Jer su naučili lekcije koje mi ne znamo. Te lekcije su oni osmislili i ispisali. Postale su deo njihove ličnosti. Primeniće ih onda kada budu na svojim poslovima kao radnici, šefovi, komšije, sugrađani, roditelji.
Naučili su da uoče problem, postave jasne zahteve, iscrtaju precizne granice. Za rešavanje problema traže konkretne mere, obraćaju se tačno onome kome treba, ne rasplinjuju se u objašnjenjima i diskusijama o nevažnom, ne podležu manipulaciji koja služi za pomeranje fokusa na zvanično vodenično kolo. Oni neće sutra dozvoliti, kao mi danas, da im se prodaju prazne priče, da im se jad u praznom novčaniku popuni statističkim tumačenjem o nikad većim platama i zlatnom dobu koje samo što nije, pa, iako niko u to ne veruje, prevrće očima i besni u sebi, spreman je da ćuti jer može biti i gore. Oni neće čekati na ostvarenje pravde okapavajući u dokazivanju istine, kao mi danas, kada nam umiru ljudi zbog tuđih grešaka, medicinskih, građevinskih, saobraćajnih, pa se tužimo i presavijamo tabake ne verujući da ćemo do istine ikad doći, tražimo veze sa uticajnim ljudima da našu pravicu poguraju. Oni će znati da traže pitku vodu, prave učitelje, poštene policajce, čestite prijatelje i kolege. Neće ćutati. To je najvažnije. Neće ćutati. Neće dozvoliti.
Mladi su naučili kako da odbrane sopstveno dostojanstvo i dostojanstvo cilja kroz jedinstvo, solidarnost, vaspitanje, rečitost. Kroz doslednost. Za vrlo kratko vreme, svega par meseci, oni su postali uzor mlađima. Mi stariji, koji smo ponosni na njih, time ne možemo da se pohvalimo, jer smo svoje dostojanstvo sami pojeli pristajući da decenijama budemo nemi svedoci zločina, krađe, podmetanja, laži. Dozvolili smo da radimo u pelenama, da ćutimo pred nepismenim, iščuđavamo se nad prostaklukom i tražimo da nas neko zaštiti, pruži nam utehu i načini nas ljudima. Nismo nikada shvatili da je greška u nama, u pristajanju, u spremnosti da se ne vidi čak ni ono što nas po očima bode. Iskazali smo neverovatnu spremnost da gledamo samo sebe i svoje kratkoročne interese i zbog njih prodamo svakog ko nam na tom putu stoji. Postali smo krpe. Kako smo uopšte očekivali da nas takve može neko ceniti i za ozbiljno uzimati? Mislili smo da nam dostojanstvo samo po sebi pripada. Mladi su nam pokazali da je to besmislica. Dostojanstvo se stiče, pravda i neguje.
Studenti su naučili veštinu dogovaranja. Oni danas svedoče o svojim plenumima koji traju po više sati, koji su često mučni, nekad nesuvisli, ali su uvek, na kraju, uspešni. Studenti su osmislili pravila za razgovore i usaglašavanje. Svako ima pravo da govori. Svi ga slušaju, bez obzira koliko pametno ili glupo izlaže ono što hoće. Glasa se. Poštuje se pravo većine. Preglasani se ne bune, ne teraju po svom. Odluka se tretira kao zajednička. Kako reče Nebojša Romčević, naučili su da demokratija nije imenica, već glagol. Ni to nisu naučili od nas koji ceo vek verujemo kako od pojedinca ništa ne zavisi, već od nadležnog, a njega tretiramo kao mitsko biće koje o sudbini vascelog naroda određuje po improvizovanom nahođenju i ličnoj pameti. Mi stariji svoje sastanke održavamo formalno, glasamo kako se od nas očekuje, skrolujemo po telefonima da prekratimo vreme i odlazimo u mrak svojih malih života jer…od nas ništa ne zavisi…mi, i tako, ne možemo ništa promeniti. Tuđe diskusije ne slušamo i dočekujemo ih kao nepoželjne jer nam oduzimaju dragoceno vreme. Zato što mi žurimo i ne možemo da se zamaramo. Volju većine ne poštujemo gotovo nikad, čak ni danas kada nas omladina poziva da im se pridružimo i promenimo sve ono što nam svima smeta. Jer neki žele da imaju svoj stav. I taj stav mora da se poštuje. Bez obzira što je u manjini, bez obzira što koči trasu većine, oni izlaze sa sastanka usklađeni jedino sa samim sobom, ne mareći za neprijatnosti koje stvaraju, ne osvrćući se na svet oko sebe. Traže neprikosnovenu dozu poštovanja za svoju posebnost. U tom svemiru za ostale nema mesta.
Mladi su se naučili veštini organizacije i discipline. Ona dostiže zaista neverovatne visine. I sve to bez naređenja, drame i vike. Oni poštuju svoj cilj, usklađuju svoju energiju prema tome. Ta odanost se prostire po spremnosti da se ide u redu, da se ne baca đubre, da se poštuje zabrana pušenja, da se ćuti kada treba. Može li neko od nas starijih da se seti bilo kog skupa, bilo koje ekskurzije, putovanja, aktivnosti gde nije bilo potrebno stotinu puta ponoviti šta se sme, a šta je zabranjeno, kuda se ide i šta će se raditi, a da to nije pošlo nizbrdo jer neko nije čuo, neko je baš u vreme dogovora bio odsutan, nekome se predlozi ne dopadaju, neko ne voli vođu puta, neko ne može da izdrži? Pitamo li se u čemu je magija ove discipline i odgovornosti gde izgleda kako svi i u svakom trenutku znaju sve? Ili nam je postalo konačno jasno da nismo sami na svetu. Pripadamo zajednici i ta pravila moramo naučiti da poštujemo.
Mladi su naučili da prevaziđu podele, i političke, i nacionalne. Opet zarad cilja i rešavanja problema koji nam je zajednički. Oni su shvatili da su podele udica na koju se pecaju ljudi bez ličnog pravca, oni koji nemaju identitet, već ga traže u masi jednakih, pa, kada ga nađu, ostaju mu slepo pokorni i jačaju ga mrzeći onu drugu stranu, bez pravog povoda i smisla, sa željom da dokažu kako su bolji, jer samo tako mogu ostati celoviti i dovršeni. Bez druge strane, njihova obala gubi smisao, a oni postaju greška evolucije. Generacijama se ovde neguju podele, ogorčeno izjašnjavanje, sa ciljem da se do suštine društvenog problema nikad ne dođe, već da se on prikaže kao krivica one druge strane, sa kojom pravomisleći nemaju nikakve veze, a samo to im smeta na putu ka svetloj budućnosti.
Koliko vidim, ovi mladi ljudi na protestima ne pričaju mnogo. Poštovanje koje su dobili, zaslužili su svojim delima. Pokazali su svo licemerje sistema u kome živimo. Tom licemerju smo temelje udarili mi stariji koji sada svoje studente hvalimo i smrtno strepimo da će posustati i ostaviti nas na milost i nemilost nama samima, nemuštim, preplašenim i nesnađenim. Međutim, oni ne posustaju. Uporno i disciplinovano traže ono po šta su krenuli. Ali, već sad su bolji od nas, taman i da ne stignu do cilja. Njihova je budućnost. Naučili su ono što će ih spasti da ne potonu ovako kako smo im mi svojim primerom pokazali.
