Pre nekoliko dana se desio protest prosvetnih radnika. Još jedan u nizu. Praćen je mlakim štrajkom za koga većina prosvete ne zna ni da je pokrenut, a i oni što znaju, prilično su ravnodušni po tom pitanju. Kao što je većina ljudi prilično ravnodušna u vezi sa svim što ih okružuje. Kao što su izgubili nadu da može biti bolje. Kao što su dozvolili da ih neko ubedi kako je samo on gospodar svih života, sudbine, smrti, da više ništa ne zavisi od njih. Kao što su dali pristanak na ovakav bedni život, na beščašće, laž i propast.
Mnogo šta se može reći o statusu prosvete, ali ovoga puta me nešto drugo porazilo.
Čitam o protestu prosvete u Beogradu i onda se prevarih i počeh da čitam komentare ispod vesti. Strašne stvari sam pročitala. Ne postoji dovoljno jak izraz za osećanje koje me je u tom momentu preplavilo. Svega je bilo. Besa, očaja, stida, nemoći, tuge, beznađa. Iz ovih strašnih komentara se vidi koliko je svaki učitelj poražen u samom startu, u momentu kada se nazove učiteljem. Uz njega ide ustaljeno shvatanje da ima tri meseca raspusta leti i jedan mesec zimi, da radi po tri sata dnevno, da decu iskorišćava za lične potrebe, da su nam deca sve lošija u školi jer se ništa ne radi. Pojavi se u tim komentarima po neki slabašni glasić odbrane, bilo od samih učitelja, bilo od kojih drugih ljudi, ali to na dati odijum deluje kao napalm. Tek tu se prisete najodvratnijih reči i uvreda, motke, fekalija, metaka, pesnica i svega sličnog što bi po učiteljstvu trebalo prosuti da bi se isto naučilo pameti.
Besmisleno je polemisati. Besmisleno je opet, i opet, i iznova dokazivati šta rade učitelji, zašto imaju raspuste i koliko oni, zapravo, traju, zašto u rasporedu imaju po nekoliko časova. Još je besmislenije diskutovati o visini plate koja je uvek ispod republičkog proseka. Besmisleno je jer to ove internetske i svake druge mrzitelje nikad nije ubedilo. Njih to i ne interesuje. Oni su lično očajni i beznadežni, neutešni.
Ja sam odrasla u vremenu kada je učitelj uvek bio u pravu. Nije postojala stavka gde se sumnjalo u pravilan sud učitelja. Njegova reč se nije dovodila u pitanje. Školsko gradivo se moralo učiti i nije se preispitivala opravdanost određenih lekcija, predmeta, sekcija i oblasti. Sve što je škola smatrala za potrebno, učilo se i nije cenjeni skup familije i rođaka oko slavske sofre bistrio sadržaj i pravac školskog kurikuluma. Završavali smo te škole u vreme kada se naše školstvo nalazilo na višem nivou priznanja u svetu, kada nam univerziteti nisu bili oko petstotog mesta.
Kad smo te svoje škole završili, zapošljavali smo se i nije nam bila potrebna partijska knjižica, niti debela koverta, mada je i tada bilo dobro da poznaješ izvesnog čoveka koji te je mogao protežirati na bolje mesto. Ipak, ja ne znam ni jednu osobu iz svoje okoline koja je za posao platila ili morala biti komunistički član. Znači, završavali smo škole i dobijali posao. To je i samo školovanje stavljalo na mesto gde pripada. Jer, mogućnost da učiš školu sa uverenjem da je to sopstveno ulaganje u udoban i siguran život, čini školske zahteve opravdanim, smislenim i logičnim.
U isto to vreme naši roditelji su radili na svojim poslovima i za to dobijali pristojne plate od kojih se moglo živeti, ići na letovanje, nešto prištedeti. Moji roditelji i roditelji mojih školskih drugova su bili uglavnom srednja klasa, državni službenici, inženjeri, lekari, zanatlije. Radnici nisu mnogo zaostajali jer su ih sindikalna davanja koliko-toliko izjednačavala u standardu sa ostalima. Siromašnih je bilo, ali ne mnogo. Ipak, svi mi, deca, nismo znali koliku platu ko ima, ko gde radi. Bili smo nekako jednaki. Nije to bio zahtev komunističke doktrine o uniformnosti, već je, prosto, položaj deteta i njegova uloga u društvu bila definisana na jedan drugačiji način. Dete nije bilo statusni simbol, već prirodni deo porodice. Ono je raslo i tek sa određenim uzrastom, u zavisnosti od zalaganja, sticalo izvesna prava. Nije se sa tim pravima rađalo kao danas.
Ja, dakle, pamtim i vreme kada su učitelji bili vrlo poštovani. I tada je postojao raspust, i nekoliko časova dnevno, i plate, i sve te stvari koje su danas neoprostive…ali tada su roditelji imali svoje pristojne plate, često veće od plata učitelja. Tada su roditelji znali da ne moraju plaćati privatne časove metematike i fizike da bi upisali decu u prestižne srednje škole prirodnog smera, a zatim se od te dece opraštali za ceo život jer ovakvi stručnjaci Srbiji nisu potrebni, niti su plaćali škole sporta, vozali decu po turnirima i plaćali im pripreme po turističkim centrima, a opet sa istim ciljem…da dete što pre prebace preko granice. Tada su roditelji znali da se kroz školu njegovo dete obrazuje za ono što će sutra raditi i od čega će živeti. I verovalo se da će sve to trajati jako dugo, da se, u tom smislu, neće ništa menjati.
Ali nije bilo tako.
Došli su ovi dani kada se učitelju zavidi na visini plate. Zavidi se na plati koja je ispod republičkog proseka. Zavidi se, jer je većina drugih plata ispod crte ljudskog dostojanstva. Ispod granice siromaštva. Zavidi se prosveti na dužini radnog vremena i godišnjeg odmora, na sigurnosti zaposlenja. Jer većina radi po ceo dan, bez odmora, u pelenama, na hladnom, pod uvredama, bez ličnosti i čovečanskog obraza.
Došli su ovi dani kada roditelj šalje svoje dete da završava škole od kojih ne može živeti dok ne potpiše partijsku diplomu, ili dok ne plati nekome sa partijskom diplomom. To dete može sutra biti bilo šta po struci, ali će mu jedini i najbitniji lični resurs biti da sluša.
Kada čitate komentare u vezi sa prosvetnim radnicima, znajte da oni nemaju nikakve bitne veze sa učiteljima. Uporedite! Na isti način se piše i o malinarima, i taksistima, i advokatima, i lekarima, i paorima…Svi ti besni komentari govore o paklu siromaštva u kome je svaki pasjaluk dozvoljen. Od toga nikome neće biti bolje, ali će na trenutak biti lakše. Lakše je kada se anonimno isprazni sopstvena muka i za bedu se optuži neko drugi. Sve je to mera naše zajedničke propasti. Sve je to rezultat ovog tesnog obora gde smo zatvoreni da se gložimo i koljemo, da nemamo ni prijatelja, ni komšiju, ni autoritet, ni osnovno vaspitanje i poštovanje.
Pitam se samo da li ćemo dočekati vreme da nas bude sramota od svega što se danas radi. Da li ćemo se jednom čuditi šta je od nas bivalo? Hoćemo li dočekati da se zapitamo kako smo sve tako sramno mogli? Hoćemo li dočekati to vreme? Hoće li ga biti? Tek kada sebi postavimo ovakva pitanja, značiće da ozdravljujemo i da za nas ima nade.
