Često šetam sa unukom koja ima tri godine. Voli ljude, svima se javlja usput, smeje se da privuče pažnju, a onima koji su joj posebno simpatični pruža ruku i otišla bi sa njima kada je ne bih vratila. Prepričavam to kao anegdotu, a onda se jedne noći budim u najgorem košmaru. Ne mogu da se smirim do jutra jer neprekidno vidim kako je odvode. Sevaju mi kroz glavu sve strašne stvari koje sam čula, pročitala, slušala. Osećam neopisivi bol kao da se zaista sve to i desilo, užasnuta sam i očajna. Neprepričljive su i nedostojne živog čoveka sve slike koje sam videla, pa sam onda zgrožena i nad činjenicom koliko mi je svest otrovana svim gadostima koje se dešavaju i koje potiskujem, ne želim da znam i mislim da se mogu desiti samo nekom drugom.
Posle grozne i znojave noći stiže bes i zahvalna sam joj kao rodu rođenom jer donosi pročišćenje. Znam da je jalov jer neće ništa promeniti, ali će me na trenutak spasti, pobeći ću, isprazniti se i nastaviti život po starom.
Sećam se tako, u besu, u razjarenosti, svih polemika kada je trebalo izglasati Tijanin zakon ili neki drugi sličnog sadržaja. Sećam se kako sam se zdušno slagala sa postulatima evropskog prava koje ne dozvoljava doživotnu kaznu za ubice i mučitelje dece jer želi da im pruži mogućnost za rehabilitaciju. Zastupa se teza da im se mora dati nada da će jednog dana izaći iz zatvora i nastaviti život normalno, iako, ističu to i protivnici zakona, za njih nema zdravog života, ponovo vrebaju žrtve i iživljavaju svoje izopačene fantazije.
Sećam se sebe tako evropski nadobudne, sklone da tvrdim da svako ima pravo na nadu i dođe mi da se pljunem. Sad, ovog momenta, ovog trenutka, kada sam posle jednog strašnog sna poželela da koljem zubima lično, da ubici ne dozvolim da dođe do suda, da ga unakazim, pa neka posle meni sude. Kakav bre sud, ponavljala sam u očaju i bolu izmišljajući najstrašniji način da se svetim…i ni jedan nije bio dovoljno surov da očisti sliku malih očiju iz kojih se gasi osmeh i ustupa mesto stravi i smrti.
Posle zločina nema života. Posle zločina ne umire samo žrtva. Posle zločina samo ubica ostaje živ i bori se da umakne. On se sklanja, ima pravo da laže, dobija advokate, psihijatre i smeštaj. Dobija samilost i rehabilitaciju. Iako je uzeo jedno dete koje mu je sa poverenjem pružilo ruku, uzeo celu porodicu koja će do kraja života preživljavati u tančine sve grozote kroz koje je to dete prošlo, uzeo prostor u odvratnim novinama koje će se sladiti i zarađivati opisujući poslednje trenutke žrtve, koje će kačiti krvave slike i izobličene portrete, otrovao je sve ljude koji će za to čuti. Proslaviće se u svojoj gadosti, ime će mu ostati zapamćeno, a zatreće tolike živote.
Eto, sve to se desilo posle samo jednog sna. Sada sam zbunjena i ni jedno racionalno objašnjenje mi ne prianja u svest. Sada, kada sam se smirila, ne razumem kako im treba suditi. I ko je tu u pravu. Što duže razmišljam, samo mi se, umesto razrešenja, javlja onaj duboki sveprožimajući bol iz noći i ne mogu da ga se oslobodim danima.
