Iz trka se spuštamo na travu jedva dišući. Još malo se prevrćemo, smejemo, golicamo. Pa se smirimo. Ljubim joj vrat i mirišem kosu:
– Anđo, ti si jedna čarobnica.
Okreće se i gleda me začuđeno:
– Zašto sam čarobnica?
– Začarala si me kad si se rodila, pa uvek mislim na tebe.
Podiže se i sklanja pramen zalepljen na lice:
– Pa…i ti si moja čarobnica. I ti si mene zaočarala.
– Kako?
– Zato što sam nekad tužna.
– Kad si tužna?
– Onda kad plačem.
– I…
– Onda nekad mislim na tebe. Zaočarati znači baciti na nekoga prah. I više nije tužan.
Ponovo leže pored mene i ćuti. Gleda u daljinu. Nije tu. Iznad nas samo nebo i ogromna tišina. Zatim mi stavlja glavu na stomak. Mazim je po leđima i tonem. Nekada trenutak bude sve što ti treba u životu.
