Pišem ovo povedena jednom ljubavnom pričom.
Najbolji roman koji sam pročitala u svom životu je Zlatno runo Borislava Pekića. On mi je objasnio sve, podržao me u svim teškim trenucima i utešio. Pekić piše sedmotomni roman o Simeonima, od antičkog vremena do jedne noći uoči Drugog svetskog rata. Simeona ima dve vrste: trgovci i umetnici, i na ovoj opoziciji se gradi suštinsko pitanje sudbine svakog čoveka i sveta uopšte, morala, svega…Simeoni trgovci zarađuju, štede, odriču se, ziceraši su, život im je briga i kidanje. Dani su podeljeni u dva konta: dobitni i gubitnički, a firmi pripada sve nepokretno i pokretno, i novac i ljudi. Firma je biće za sebe koje treba hraniti, održavati, negovati i dati mu ceo svoj svet, sve talente, vreme i ljubav.
Simeoni umetnici su su suprotnost, ali ne u smislu jeftine komedije, gde na jednog negativca dolazi suprotna obrazina da je izvrgne ruglu i ismeje, već istinski posvećenici duha, bez obzira da su umetnici šminke, pa celu noć oživljavaju mrtvog sultana, ili filantropi i rodoljubi, pa ceo svoj kapital podele sirotinji. Simeoni umetnici su sanjari i gore u posvećenosti svemo onome što ostali svet vidi kao ludost i traćenje vremena. Njih porodica beleži u gubitnu stranu konta kao rastur i feler. Samo jedan od njih postaje legenda jer uspeva da pronikne u tajnu bojene keramike, ali on završava u peći, sagorevajući u plamenu zajedno sa svojim delom.
Poslednji Simeon, Simeon Gazda, od rođenja likom i delom stvoren kao trgovac, u ranoj mladosti uspeva da se približi umetničkom principu kroz ljubav sa vatrenom jahačicom i krotiteljkom konja Julijanom. On se kroz ovu avanturu približava dionizijskim korenima svoje porodice za koju legenda kaže da je nastala od kentaura, pa zbog toga vuče i prokletstvo dvojnosti. Međutim, sputan dedinim čibukom, Gazda se vraća na pravi put, ženi se kako običaji nalažu i život provodi tekući i brinući se. Na samrti, nepokretan, sedeći pored kamina kao porodični relikt, prebirajući istoriju i sećanja, jer kroz njegovu glavu i teče radnja romana, on razmišlja šta je bolje. Biti trgovac ili umetnik, poštovati pravila sveta ili pravila svoje duše. Odgovor, naravno, nije dat, ali Gazda svojom poslednjom snagom gura veliki panj iz vatre i svi su se zakleli da su u požaru videli velikog crnog konja kako nestaje u noći. Pretvarajući se u svog mitskog pretka, crnog konja Ariona, Gazda je zatvorio krug i našao svoj odgovor.
Imamo li mi uvek svoj odgovor? Srce ili pravila? Vatra ili ništa?
