Čitajući vesti nailazim na dramatična upozorenja zbog strašnog perioda retrogradnog Merkura. Pošto se ne snalazim u ovim efemernim oblastima, krenem da guglam i tražim šta to zapravo znači. Pročitam par članaka i shvatim: mi svi živimo u neprekidnoj vlasti retrogradnog Merkura. To za nas nisu periodi, već stil života. Ja bar za drugi ne znam.
Evo šta sam našla, citiraću, pošto o ovoj temi ljudi pišu zaista iscrpno:
„Merkur se vrlo brzo kreće, pa tri-četiri puta godišnje izgleda kao da se kreće unazad. I za tog dežurnog krivca postoji vodič za preživljavanje. Neki dramatično najavljuju sve vrste komunikacijskih, transportnih i tehnoloških nevolja: propadaju poslovni dogovori, kvare se automobili i računari, izbijaju svađe i nesporazumi, gube se dokumenti, ključevi, pada se na ispitima, šire se tračevi, otkazuju sastanci…“
Čitam i ne verujem. Prestajem da gledam na sebe samo, na svoju pojedinačnu sudbinu i shvatam da sve nas Merkur drži decenijama. Nema kod nas perioda. Nama je ovako uvek. Mi smo stalno u komunikacijskim, transportnim i tehnološkim nevoljama. Nema napretka, sve izgleda kao da idemo unazad.
Komunikacija nam je na nivou vašarsko-seljačke potrebe da se samo mi čujemo, da nedostatak argumenata nadomestimo drekom i uvredama, da sagovornika gledamo kao protivnika i otkazujemo mu bilo kakvu vezu sa zdravom pameti. Najviše volimo lični monolog ili monolog vođe koji mora govoriti mudro, manastirski tiho, proročki, gledati u daljinu sa vizijom boljeg mesta do koga samo što nismo stigli. Nema veze da li su činjenice u monolozima tačne, bitno je da lepo zvuče, a istinitost nam nije presudna jer ćemo je žrtvovati za par trenutaka vizionarske ekstaze. Otići ćemo kući u bušnim čarapama i praznih novčanika, ali će nam ostati toplo srce i duša puna novog optimizma. Jer sada, posle takvog monologa, sebe vidimo kao rodonačelnika svetle budućnosti, prkosnog i čeličnog, koji ne podleže trivijama činjenične stvarnosti.
Dragi su nam monolozi i na slavama, sastancima…tu uglavnom najviše pričaju oni koji najmanje znaju, bez straha da će biti ućutkani ili će im neko pružiti kontraargumente. Taj strah su oni odavno prevazišli, pa sad, dok govore, naročito prodorno gledaju u oči one koji bi mogli nešto zucnuti, opominjuću ih na taj način da ne pokušavaju jer dobro znaju kako će se to završiti. A završiće se tako što će na svako: nije to tako, ili nije to istina, reći da je to glupost, neprijateljska propaganda, ili prosto neobaveštenost jer govornik prati sve relevantne kanale informisanja, rekao mu je jedan čovek, a on je brat (komšija, kolega…) stručnjaka koji o toj temi zna sve i cenjen je u svetu, samo se za njega ne zna jer je u pitanju zavera, ili govornik zna pošto detaljno prati sve emisije odgovarajućeg sadržaja na Historiju i ostalim sličnim kanalima. Ako je protivargumentator baš uporan i mladalački naivan, govornik će se uvrediti, postaće glasan, tražiće podršku od ostalih koji će mu je naravno pružiti jer ne mogu sebe da izlažu svakodnevnom stresu.
Ako nam se baš i desi dijalog, on je najčešće na nivou trača, prepričavanja ličnih i porodičnih dostignuća, dijagnozama svih bolesti, vremenske prognoze koja nije nikad bila ovakva. Da ćaskamo opušteno, ne znamo, jer…retrogradni je Merkur.
Transportne nevolje su nam, takođe, neprekidne, iako nas uveravaju da smo najveći graditelji u Evropi. To što previđamo činjenicu da je ta Evropa ono što mi gradimo napravila odavno, ne dovodi nas u dilemu i sumnju. Transportne nevolje su nam takve da je sam pokušaj prebacivanja sa tačke A na tačku B za nas avantura. Od rupa na putevima, loše i lažljive signalizacije koja vas drži na ograničenju od šezdeset na pravoj deonici, a ćuti na lakat krivini, do vozača predatora koji vas psuju, ulaze vam u gepek, sviraju da nestanete ispred njih, iako je to fizički neizvodljivo. Tu je i policija koja vas zaskače iza ćoška, propusti limuzine i džipove, pa vam drži kraći kurs o sigurnoj vožnji. O vozovima ne smem ni da govorim jer smo se u toj oblasti po brzini baš retrogradno smestili na kraj devetnaestog veka. Nekad mi se čini da mi od cele železnice imamo samo preduzeće koje se tako zove i viziju da će nam biti bolje. Avioni su za nas, običan svet, nedostižni artefakt srećnog života. Aviotransport vidimo kao sliku iz tabloida kada zvezde kreću u opuštanje posle velikih projekata ili rubriku u ozbiljnim novinama gde čitamo koliko nas taj avio košta, svakog od nas, iako to ne znamo i u njega nećemo sesti, ali plaćamo sve njegove gubitke zbog nacionalnog ponosa. Uostalom, da bismo se bilo gde transportovali, potrebno je da imamo dokumenta, a do njih dolazimo tako što jurimo veze ili stojimo od pola noći u redovima.
Tehnologija…tu smo uglavnom na nivou rečenice koja se čuje od poljoprivrede do IT: šta će mi to, pa ovako je i moj đed radio. I ni makac dalje. Na svaki tehnološki napredak kod nas se gleda kao na ujdurmu zlog čarobnjaka koji ima želju da baš nas potamani jer smo slobodni i ponosni, i, kao takvi, predstavljamo trn u oku svima. Kao, svi žele da mi nestanemo…Od osamdesetih godina prošlog veka kada su prestala bilo kakva ulaganja u napredak industrijske tehnologije jer su tehnolozi zamenjeni jagnjećim brigadama partijskih apartčika, naša industrija ide u retro izdanje. Danas bi stari fabrički pogoni mogli da posluže samo kao kulise za horor filmove ako ih nisu već srušili i na tim mestima izgradili stanove. Nova tehnologija nam je na nivou motanja kablova, a dostignuća iz sveta ne prihvatamo jer se priklanjamo čuvanju tradicije, pa oremo, zidamo, čistimo, lečimo koristeći iskustva dalekih predaka.
I onda neko svoje svakodnevne nedaće tumači kao uticaj retrogradnog Merkura i čvrsto veruje u to amnestirajući bilo kakvu zdravu logiku. A mi to živimo neprekidno iako ni u tome nema nikakve logike. U istom članku kaže se i ovo:
„Retrogradno, odnosno kretanje planeta unazad, nemoguće je“, kaže za BBC na srpskom Dušan Mrđa sa departmana za fiziku Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu.
Kada nam se učini da se neka planeta kreće retrogradno, to je zapravo – optička varka.
„Planete se kreću različitom brzinom, pa se onda može učiniti da se, recimo Merkur, posmatrano sa Zemlje, kreće unazad.“
Dakle, kada Zemlja pretiče Merkur stvara iluziju da on ide unazad.
„To je čisto vizuelni efekat.“
Mislim da ovaj pasus ne pogađa nikoga jer je čitalac već upozoren da su navedene reči naučnika sa departmana fakulteta. U reči stručnjaka se kod nas ne veruje i one se najčešće dovode u sumnju. Jer stručnjaci su ljudi koji dosta čitaju, a to nikome nije donelo dobro. Kao takvi, oni su podložni i razornim efektima strane propagande, a znamo kako su svi naprišteni na nas. Ne mora taj naučnik nama ništa da kaže kada mi znamo kako nam ide i kako nam je teško, a znamo i to da mi sami nismo tome doprineli, sve to nam je stiglo kao rezultat zavere od unutrašnjeg i stranog neprijatelja. Uništava nas zavist malih nacija jer ne žele da priznaju našu veličinu u stvaranju sveta i vaskolike duhovnosti. To što naučnik kaže da je ovakav stav optička varka, upitno je.
A mi u stvari živimo vizuelni efekat, to je naša stvarnost. Živimo kao da je sve ok. Pazarimo po šoping molovima najvećim u ovom delu sveta, idemo na letovanje, kupujemo poslednje marke telefona i firmiranu garderobu, ludujemo po splavovima, gajimo najlepše devojke i mesimo ćevape. Za sve to otplaćujemo kredite da bismo vratili stare kredite. Živimo sa roditeljima ili na njihov račun dok ih ne sahranimo, a onda šaljemo decu u pečalbu jer je nama vreme za to prošlo.
Da, spolja smo skockani. Lepi, okupani, ispeglani, nasmejani.
Potomci smo slavnih predaka čijih se dometa setimo onako kako nam to treba u određenom momentu jer preziremo istoriju kao nauku. Mi to znamo jer osećamo njihovo srce u sebi. Ne podležemo činjenicama jer nas i ovde jebe retrogradni Merkur pa sve dovodimo u pitanje i preispitujemo. I Vukovu reformu, i Kosovsku bitku, i oba svetska rata, Solunski proces, žrtve holokausta, a sve nacije u okruženju preziremo kao nepostojeće jer su od nas nastali, pa se pokondirili. Istoriju nam tumače TV serije, feljtoni u novinama, svedočenja komšijine sestre i njene drugarice koje su čule kada je o tome pričao neko. Zato mi samo vizuelno delujemo kao narod. Imamo granice, imamo prošlost, imamo državna obeležja, imamo jezik, pismo, rečnik, institucije sistema, ustav. Samo nam je sve to krajnje rastegljivo i podložno stalnom preispitivanju, sumnjama i podozrenju. Od svega izvadimo po malo, kad nam treba i kako nam treba.
Još jedan citat o periodu retrogradnog Merkura sve ovo objašnjava:
„Ključ u tome kako ostati pribran i ne doživeti nervni slom tokom ovog perioda je prvo pravilo – ne započinjati ništa novo.“
Eto, sad je jasno. Astrologija je čudo. Mi smo upali u vlast retrogradnog Merkura još davno i taj period ne prolazi. Ne bunimo se zbog toga jer ne želimo nervne slomove, dakle, čuvamo živce i čuvamo sebe od nevolje. Ćutimo i čekamo da prođe. Ako. I treba. Mi smo nebeski narod, pa, shodno tome, moramo samo nebo slušati. A ono nam još uvek nije naklonjeno. Sunce još uvek nije triput zaigralo na istoku, nije zagrmelo na Svetoga Savu…Znači, ćuti i trpi. Nije ni mom đedu bilo bolje. A, i šta nam fali?!! Može i gore da bude. Ovde je sloboda i život, a ne tamo negde u belom svetu gde se ništa ne sme. Ako. I naši su trpeli, možemo i mi. Šta hoćeš? Živ si, zdrav si…to je najvažnije.
Nije to, prijatelji, retrogradni Merkur. Čitav naš život je optička varka.
Isti članak nam nudi i mogućnost da prevaziđemo pogubni uticaj Merkura, pa kaže šta treba izbegavati. U pravu je autor u svakoj od jedanaest tačaka.
Treba izbegavati:
- Kupovinu novih vozila, elektronske opreme ili njihovih dodataka (sem ukoliko imaju uz sebe garanciju i mogućnost povratka).
Mi to izbegavamo godinama. Kupujemo uglavnom evropski otpad i vozimo se dok mu ne izvadimo dušu, ili, ako je model skuplji, dok mu ne potrošimo gume, ili dok ne dođe vreme za registraciju.
- Potpisivanje ugovora bez razmišljanja (trebalo bi ovo odložiti dok ne prođe retrogradni Merkur).
Ako razmislimo o svakom ugovoru koji je potpisan u naše ime i proglašen kao vanserijska pobeda, pašćemo u depresiju. Svaki taj ugovor nam je doneo platu od dvesta-trista evra, pelene i smrt za sve živo što mrda u krugu od nekoliko kilometara. Zato je predlog sasvim opravdan. Kad Merkur prođe, da se upitamo ko je šta potpisivao i o čemu je tad razmišljao.
- Donošenje brzopletih odluka i zaključaka.
Ovo mi ne možemo ostvariti. Nije nam u karakteru. Mi prvo odlučimo, pa tek onda vidimo do čega nas to vodi. Parametri za izvođenje zaključaka su često paranormalni, zasnovani na onome u šta želimo da verujemo da bi nam bilo lakše.
- Srljanje u naručje ili krevet bez pažljive procene (obnove kontakata u retrogradnom Merkuru nisu predviđene da potraju).
E, ovde smo se već nasrljali da ne može ni gore, ni više. verovali smo svakoj budali koja nam je obećela srećniji život, a prevideli smo da princa ne čini lep konj, odelo i oružje. Treba i u glavi nešto da ima, pa kad nas povede, kad nas stavi na konja i osetimo vetar promena u kosi, da nas negde i odvede, da negde i stignemo. Da se ne završi sve samo na vožnji.
- Isključivanje mesendžera ako se javi neko iz prošlosti.
E, ovo bi trebalo slepo sprovoditi. Čim se javi neko iz prošlosti da kaže kako je grešio, pa mu je sad svanulo, treba ga blokirati. Dok Merkur ne prođe, posle će sve biti lakše.
- Grubo izražavanje u mejlovima ili porukama (moglo bi se dogoditi da se klikne na „poslati svima“ ili jednostavno da poruka bude poslata pogrešnoj osobi!).
Dakle, nežno i suptilno! Ne pecati se uvek na istu glistu. Oni vas prave ludim, vi se iznervirate, izvičete se, pustite jeziku na volju i ispadnete magarac. Samo razmišljajte šta ste čuli, od koga ste čuli i ćutite. Ovi što nas vređaju najviše mrze kada se ne nerviramo, kad se pravimo da nismo čuli, kada ih ne primećujemo.
- Ostavljati kasne termine za letove ili sastanke.
Iako se kod nas veruje da se svi poslovi završavaju u kafani, ovo treba izbegavati dok traje Merkur. Napiće vas, izblamirati, staviti u novine…
- Započinjanje bilo čega novog pre nego što se ne završi staro.
Dok se govna ispred kuće ne počiste, i to svako ispred svoje, ne može se fontana praviti. A kod nas se baš nakupilo.
- Verovanje svemu što se može čuti i navođenje drugih ljudi na mišljenje na osnovu nepotpunih informacija.
Kod nas svako poznaje nekog čoveka i taj je poznanik nekog drugog čoveka, a taj sve zna o temi. Dok nas Merkur ne popusti, treba samo pažljivo da slušamo. Pa valjda smo toliko pametni, majku mu, da možemo probrati kome se može verovati. Ako nikom drugom , možemo, za početak, verovati sebi. Svi znamo kako živimo, ne mora nam se to tumačiti.
- Širenje glasina, naročito putem medija ili kroz društvene aktivnosti.
Iako su trač partije omiljeni sport većine nas, hajde da, bar dok traje ova nepogoda, preskočimo bavljenje životima drugih i tumačenjem njihovih motiva. Da čujemo samo informacije koje se tiču nas, a da preskočimo urlanja i nadglasavanja od ranog jutra po televizijama, pa do kasne večeri, sa sve najavama koje promiču ekranom kao u vreme vanrednog stanja. Zna se kako se komunicira sa građanima ako se oni u tim očima i tretiraju kao građani, a ne kao ovce i beslovesno stado.
- Ishitreno pristupanje komunikacijskom krugu bez zaštite kao i aljkavost u radu.
Nekako smo se navikli da verujemo svakoj budali i puštamo je u naše živote. Dok je Merkur na snazi, oprezno, sa kacigom. Zna, nekad, da nas povuče potreba za pripadanjem, ali narod kaže: ko se sa dudinjama meša, svinje ga pojedu.
Eto kako nas astrologija uči. Valjda ćemo shvatiti u čemu grešimo, pa da i nama Merkur boravi periodično, a ne celog veka. Mi smo to kreirali i zaslužili, nije to sudbina, zavera, niti prokletstvo. Krivi smo mi…
