Zamislimo izbore kao fudbalsku utakmicu. Zato što je sve to takmičenje. Tako nam se, nažalost, prikazuje.
Zamislimo dva tima. Jedan tim brani titulu, iskusan je, dobro plaćen i negovan, drugi je mlad, ali prilično voljan.
Utakmica se priprema mesecima unapred. To znaju svi sportisti. Devedeset minuta igre su samo demonstracija taktike, forme i discipline.
Stari tim je na pripremama o državnom trošku, opremu im obezbeđuju sponzori. Mladi pikaju loptu na livadi, patike i dresove kupuju od džeparca, peru po kućama, obijaju pragove mogućih finansijera, ali ih oni odbijaju u strahu od odmazde koja bi mogla uslediti.
Državni tim ima svoje komentatore i sve udarne termine. Ovaj drugi se oglašava po društvenim mrežama jer se medijima, gde oni gostuju, seku kablovi. Na državnim televizijama oni su proglašeni za izdajnike jer nose patike stranih prizvođača, dresovi im nisu šiveni po nacionalnom kroju, usuđuju se da ljudima okolo govore negativno o protivniku. Povremeno, policija privede nekog od igrača mladog tima, malo ga zadrži, pa pusti. Nekad ga prebije.
Pre utakmice, pozovu se sudije na razgovor. Prethodno se izabere pouzdan kadar. Objasni im se šta je poželjno videti, šta zanemariti, kada koristiti var tehnologiju, a kada je sakriti.
Naročito se uigravaju navijači. Saberu se sve liste, pozove se svako ko je ikada lajkovao klub na mreži, podsete se zaboravni na usluge koje su nekada pružene ili bi mogle biti korisne u narednom periodu. Naravno, o ovim akcijama se ne priča. Sve se objašnjava kao rad na popularizaciji sporta i aktivnog života.
Pošto je državni tim predostrožan, razmišlja se i o nekoj vrsti dopinga. Lekari koji se pokažu kao preterano revnosni, premeste se na druga radna mesta. Ništa se ne prepušta slučaju. Neku od ustanova koje bi se mogla zainteresovati za nedozvoljene supstance, blagovremeno kupi neki od strastvenih navijača.
Za to vreme, tim izazivača trenira, planira taktiku, poziva strane institucije da zaštite regularnost utakmice, obilazi navijače i traži podršku. Oni ne objavljuju sastav svog tima jer se boje da bi nekog igrača mogao pojesti mrak.
Na dan utakmice sve je već spremno. Televizije se utrkuju da izveštavaju o sjajnom događaju, prazniku sporta, nikad lepšem i posećenijem. Tribine su pune, boje državnog tima su u većini, tu su majice, transparenti kao novi, pirotehnika ispod stolica, za svaki slučaj, po neka palica i maska. Navijači mlađeg tima su ograđeni kordonom jer ih policija vidi kao nasilnike koji bi mogli pokvariti regularnost. Na njihovu stranu će poleteti neke flaše i petarde, ali uniforme to neće videti. Pendrek će koristiti samo u slučaju da se sa ovog dela tribine uzvikne nešto pogrešno.
Komentatori iskusnog tima budno prate sve pokrete na protivničkoj strani. Vade se biografije, skroluje po porodicama, dobacuje se, nekad psuje, ali, sve je to sport. Nabrajaju se zasluge starih, ističu opasnosti po celu ligu ako se utakmica izgubi, mladi se optužuju za agresivnu otimačinu i nerezonsko ponašanje sa ciljem razaranja.
Igrači izlaze na teren koji je prethodno dobro natopljen jer stariji lakše kontrolišu sporu loptu, a obuveni su u kopačke kojima vlaga ne smeta. Mlađem timu su već u prvom minutu mokre čarape, žuljevi će im skratiti korak, a otvoreni udarci nisu interesantni sudijama. Neki gol se ipak postigne, ali u svakom trenutku postoji opasnost da tribina eksplodira i razjareno uleti kada mladi plasiraju loptu u gol. Zato sudije dozvoljavaju jednom igraču starih da izvadi loptu koja se, posle slobodnog udarca, našla u njihovoj mreži i donela izjednačenje. Jednostavno, sudija to nije video. Var se pokvario. Gol nije dosuđen. Mladima je savetovano da se obrate arbitraži. Nezavisna komisija je pregledala svaki minut utakmice, ustanovila niz nedosuđenih prekršaja, priznala poslednji gol, izrekla kaznu za nesavesno vođenje meča, ali savez nije to hteo da prihvati. Iako je rezultat evidentiran kao nerešen, nova utakmica se ne zakazuje.
Stari iskusni tim slavi pobedu. Kažu: čista pobeda. Po zakonu. Imaju dobre igrače, navijači ih podržavaju, sudije su nezavisne, institucije revnosne. Jedino ne pominju čast. Zato što ona više ne postoji. Kad uračunaš čast, ne možeš se služiti svim sredstvima, driblati po pravdi, izmišljati amandmane. Onda igraš regularno, poštuješ protivnika, ne mrsiš ispod žita. Pobeđuješ časno, gubiš viteški.
