Davno još smejala sam se sa prijateljicom jednom događaju. Direktor je usplahireno pozvao u kancelariju. Kada je ušla, on je nemo pokazivao na kabl koji se pušio, kao dete, tražeći pomoć i utehu. Rekla mu je da izvadi utikač iz zida. Poskočio je u stranu i rekao:
- Što ja?! Izvadi ga ti.
Ovo mi danas izgleda kao slika naše stvarnosti. Svuda haos i bezumlje, slom sistema i raspamećivanje nad nepravdom, ali većina ne bi baš da prlja ruke, rizikuje karijeru i status lica bez mrlje.
Nije to ništa čudno. Treba razmotriti, recimo, fotografije sa Terazija 1941. kada po banderama vise obešeni ljudi, a neki drugi sede po kafanama okolo. Treba se setiti ratova devedesetih kada se znalo za zlo koje se dešava na desetinu kilometara od nas, ali mi skrušeno ćutimo i gledamo svoja posla.
Dakle, nije nam prvi put. Šta nas je oblikovalo kao takve, pitanje je za ozbiljne sociologe koji će jednom, nadam se, proučiti ovu politiku nemešanja. Ona kaže: nije to moja stvar, ne prepoznajući opasnosti i signale koji, možda, jesu daleko, ali prete svakom pojedincu. Ona kaže: zašto ja, neka to neko drugi, ne shvatajući da je interes zajednički, a odbrana svakog delića slobode značajna, iako, možda, u tom trenutku, nismo ugroženo mi lično.
Srušen je stari most na Savi u Beogradu. Ne tiče vas se. Sravnjena Savamala. Daleko je. Nestaju čitavi kvartovi starih kuća po Vračaru i Dorćolu. Nebitno. Generalštab će nestati. Neka, i tako je već načet i beskoristan. Greška! Bitno je za sve, jer se ovim rušenjima krše svi pravni propisi, prave opasni presedani, pa će sutra, možda, vaša kuća biti na smetnji nekome, ali ćete biti nemoćni.
Škole su nam u rasulu. Srednjoškolci nekih gimnazija u blokadi. Fakulteti pritisnuti. Žao vam je, ali ste nemoćni. Ili ste besni jer se deca uvlače u politiku, pa neka ispaštaju i oni i njihovi roditelji koji ne znaju da zaprete i pokažu ko je gazda u kući. Opet greška. Škola je osnov sistema. Ako se zakon prekrši u jednoj, otvara se brisan prostor za ostale. Kada ruka moćnika poželi da podigne batinu u školi koju pohađa vaše dete, biće kasno, jer je represija postala rutina nad kojom možemo samo plakati.
Univerzitet u Novom Pazaru je pred gašenjem. U Nišu se sprovodi ogledno cepanje filozofskog fakulteta, uvođenje srpskih studija. Dešava se javni murdarluk nad intelektualnim. Visoka funkcionerka vladajuće partije izjavljuje kako su fakulteti loši, treba ih pogasiti i napraviti jedan novi, ispravni univerzitet. Ne pogađa vas ni ovo? Setićete se propuštene prilike da reagujete tek kad se bude zatražilo da svako čelo ima pečat proklamovanog identiteta, kad vlast konačno razjuri sve što misli i ostavi dežurne tumače stvarnosti po svojoj volji i koristi, kad diploma vašeg deteta postane bezvredna bilo gde osim u getu u koji ste ga nečinjenjem zarobili.
Zatvaraju se pozorišta. Neki direktori, bez znanja, časti i poštenja, zauzeli su scenu da se sa nje ne može čuti šta umetnost ima reći. Sudili su glumcima za grehe likova koje su igrali. Naredili da se skinu obeležja javnog mišljenja. Bitef je ukinut, prvi put od osnivanja, jer se nije dozvolila cenzura. Niz festivala je otkazan. Sterijino pozorje je poniženo. Osnovan politički ispravan filmski festival gde učestvuju samo mezimci jer ga ostali bojkotuju. Ni ovo vas ne interesuje više od trenutnog potresanja? Greška! Obruč se steže. Sloboda govora i mišljenja se polako ukida. Doći će do toga da se neće ni u kući moći opušteno govoriti jer i zidovi imaju uši. Kultura će nestati, biće prognana. Ostaće nam samo patriotske poskočice i ojkanje po ugledu na deseteračko nasleđe. A narod bez kulture ne postoji. I pećinski čovek je imao potrebu da se umetnički izrazi. Šta ćemo onda?
Ide zima. Ne znamo šta će biti sa strujom, ogrevom, gorivom.
Ljudi štrajkuju glađu da isprave ono što bi trebala biti briga svih nas.
Studente hapse i prebijaju.
Gase novine i televizije. Sa drugih lažu i laju.
Ne znamo ko je policajac, a ko se maskirao.
Stižu vesti o sarajevskom safariju. Ko su bili ti ljudi? Kako niko to ne zna? Niko se ne seća?
Ne pogađa vas? Ili se plašite? Ili ste umorni i razočarani? Ili ste već neku žrtvu već dali, pa mislite da je od vas dosta? Greška! Kad opasnost dođe na vaša lična vrata, biće kasno.
