Zašto postoje diktatori? Odakle im potreba za neograničenom vlašću? I tome su me deca naučila. Evo priče.
Diktator zbog tuge
D je bio lep i pametan dečak. Dobar đak visokih potencijala. Mlađe dete ambicioznih, uspešnih, obrazovanih roditelja, veoma posvećenih školi. Nastupao je sigurno, često prilazio katedri pred početak časa želeći da ostavi poseban utisak. Započinjao bi razgovor o tome šta je čitao, gledao, uz gestikulaciju odraslog čoveka. A bio je tek peti razred.
Tada smo u dnevnike upisivali adrese učenika i ja sam zamolila da mi se obrate oni koji su u međuvremenu svoju adresu promenili. D me je sačekao na kraju časa i upitao da li sam upisala njegove podatke. Ne, on nije menjao stan, ali je želeo da uočim kako živi u elitnom delu grada. Bilo mi je malo neprijatno. Negde sredinom godine pitao me je kada ću upisivati podatke o roditeljima i njihovim zanimanjima. Odgovorila sam kako to više ne pišemo, ali je on ipak saopštio kako treba da znam gde njegov tata radi. Bilo mi je još neprijatnije.
Zatim je došlo vreme za izbor predsednika odeljenjske zajednice i D je dobio krila. Nekoliko dana je bio u pravoj kampanji, pregovarao, nagovarao i…izgubio. Drugari su izabrali jednu devojčicu, a on je sačekao da svi sa časa odu i gorko plakao. Tešila sam ga nekako sve dok mi nije rekao kako ga svi mrze jer ima uglednu porodicu. Oštro sam demantovala njegove reči, ali uzmaka nije bilo. Rastali smo se, a D je ušao u dane neprekidnih sukoba sa svakim ko je glasao protiv njega.
Tokom godine u odeljenju je vrilo. D je imao svoje pratioce koje je negovao i protivnike koje je prezirao. Delovao je kao samouvereni centar, nedodirljiv, privlačio je decu poklonima, nudio pomoć u učenju, slao zadatke na kontrolnom, ali je bar jednom mesečno završavao kod mene jecajući zbog neke uvrede koja mu je učinjena. Te uvrede su bile minornog karaktera, ali su njega potpuno lomile.
U šestom smo opet birali predsednika. Naredila sam tajno glasanje. Deca su stavila papiriće sa predlozima na katedru. Razvrstala sam ih po imenima i shvatila da imam nekoliko papirića viška. Glasanje sam poništila, ali višak se neprekidno ponavljao. D me je gledao napeto, čekajući konačni trijumf, potpuno siguran u pobedu. Nije uspeo. Rekla sam da neko pokušava prevaru i vratila glasanje na javno. D je izgubio. Ubedljivo. Plakao je više nego prethodne godine ubeđujući me koliko je on čist u svemu.
Svoju priliku je dobio na ekskurziji. Pred polazak uvek podelim odeljenje na grupe od pet-šest učenika koji imaju svog vođu. On brine za grupu, njeno ponašanje, dolazak na vreme. D je bio vođa jedne ekipe. Držao ih je ceo dan u vojničkom ustrojstvu, naređivao, vikao i tražio da ga služe kao nadređenog. Ni sendvič iz ranca nije izvadio sam. Sedeo je opušteno, brecao se i zahtevao. Na kraju dana je tražio pohvalu. Nije je dobio. Bila sam besna na sebe jer sam pet učenika žrtvovala zarad njegovog zadovoljstva.
Razgovori sa roditeljima mi u početku nisu ništa otkrili. Nisu pomogli ni u rešavanju situacije. Uglavnom je dolazio tata kome je sve ovo bilo smešno, isticao je potrebu da D bude uspešan. Nabrajao je šta on sve zna, koje knjige čita, kako u kući o tome diskutuje, koliko nadilazi dečake svog uzrasta. Zatim je sve to poredio sa sobom i video svog sina kao naslednika. Plač mu nije bio jasan. Obećavao je kako će to rešiti kao nedopustivi odraz slabosti. Mama se pojavila tek na početku sedmog, posle jednog dužeg izostanka. Prvo se izvinila jer se upoznajemo posle dve godine, a zatim je prešla na anamnezu. Sve njene reči u vezi sa sinom su bile u deminutivu. Stomačić, prehladica, nosić i njena požrtvovanost da bolove zaleči.
Tek tad mi je bilo jasno, ali sam slabo šta mogla uraditi. D je bio jedno nesrećno dete, rastrzan između oca nabildovanog ega i majke koja ga tretira kao bebu, u večitoj potrebi da dominira i bude utešen kada mu nešto nije po volji. Ispratila sam ga iz osmog razreda samo malo višeg rastom, rascepljenog, sa nadom da će uspeti da uravnoteži sebe i lestvice koje su mu postavljene. Moj mali diktator je, zapravo, bio tužan i željan da bude voljen samo zato što postoji, a ne po zasluzi koju stiče ne pogrešan način.
Diktator iz nužde
M je bila devojčica sa lakim telesnim deformitetom koji je naučila vešto kriti i izgledalo je kako joj to nikako ne smeta. Vedra, vesela, bučna, obožavalac modnih trendova, upućena u događanja na estradi. Porodica lepa, sasvim stabilna, ipak, majka veoma tiha, kao da stalno nosi krivicu zbog deformiteta svog deteta i u tome nalazi izgovor za sve što nije u redu.
Bilo je to odeljenje sa većim brojem devojčica kojima je M suvereno vladala. Nazvala bih to fluidnom dominacijom jer se nikad nije znalo ko pripada odabranoj grupi, a ko je iz nje ispao. M je vršila odabir po svom nahođenju i često sam slušala žalbe izostavljenih u kojima su izražavale čuđenje. Nisu ništa pogrešno uradile. I one vole sve što i M. Nisu odale tajnu. Nisu se družile sa onima koje je M označila kao nepodobne. Žalile su se, razgovarala sam sa njima pokušavajući da ih objasnim kako je nepotrebno zavisiti od te jedne drugarice i njenog stava, kako moraju imati sopstvene izbore i mišljenja. Verovale su mi neko vreme. Sve dok ponovo nisu stekle milost. Srećne i pomilovane, saopštavale su mi u prolazu kako se ponovo druže sa M.
Pričala sam i sa M. Više puta. Bezuspešno. Njoj nikada nije bilo jasno šta joj zameram. Osećala je svoju moć i nije htela da se odrekne ni jednog pedlja zauzete teritorije. Devojčice iz odeljenja je posmatrala samo kao nedorasle podanike kojima je druženje sa njom čista privilegija. Svako insistiranje na toleranciji i ravnopravnosti njoj je bilo potpuno nejasno i vodilo je u svađu. Bila sam gotovo nemoćna.
U sedmom razredu je situacija već bila kritična. Morala sam preduzeti nešto ozbiljno jer je pretilo da u razredu, umesto mene, starešina postane M. Pozvala sam majku na jedan ozbiljan razgovor. U zakazano vreme, ona je stigla, tiha i smanjena, ali ne sama. Došla je i M. Nisam tražila da ode, mislila sam da je možda tako i bolje. Izložila sam problem. Ćutale su. Objašnjavala sam. Ćutale su. Samo je majka, svakoga časa, sa neprijatnošću gledala u M. Prema meni se nije okretala. Zatim je počela da se izvinjava, da pominje deformitet koji je za sve kriv, zbog koga njena ćerka kod kuće besni i plače, optužuje ih i tuguje, a oni se sklanjaju i puštaju joj sve, samo da bude bar malo srećna kad već ne može ništa drugo. M je sve to slušala vrlo kratko, a onda je presekla, ustala i sa sažaljenjem mi rekla: „Razredna, ja znam da Vi prolazite kroz jako težak period. Znam da se razvodite. To nije nikome lako. Ali to nije razlog da mučite moju majku i da mene bez razloga optužujete.“ Ostala sam ukopana. Bez reči. Počela da se branim. One su ustale, majka je zagrlila i otišle su. One sa uverenjem da su pravedne i milostive, a ja sa osećajem potpunog poniženja. Preveslala me je devojčica od dvanaest godina. Razbila je mene da bi ona ostala cela. Tužna i usamljena, obeležena više saučešćem i sažaljenjem, bez podrške, zatvorena u svoju kulu stražaru, morala se braniti kako je umela. Moj diktator iz nužde.
Zašto ovo pišem? Ne opravdavam ih, samo pokušavam da razumem zašto neko želi da vlada, zašto veruje samo sebi i nikom drugom, zašto izgleda moćan i neprikosnoven. Želim da shvatim zašto ne želi da prizna poraz, koja ga sila drži u uverenju kako je bez njega nemoguće. Kako uspeva da drži ljude oko sebe u pokornosti?
Ti diktatori, mali i veliki, pecaju nas za naše zdrave delove. Love nas na sažaljenje, mirenje, radoznalost. Vešti su. Nesreća im je napravila čulo za manipulaciju. Znaju naše slabe tačke. Veštiji su od nas. Koriste nas kao nalepnice za sopstvene strahove. Podležemo nesvesno i kolektivno, jer oni ne love pojedinca, oni idu na grupu. Kada shvatimo kuda idemo, kada vidimo iskrivljeno ogledalo novokreirane stvarnosti, izgleda nam da je kasno. Jer niko svoju grešku ne priznaje javno, čuva je, prihvata, sve vreme se preispituje i sumnja. Misli kako on sam ne može ništa promeniti. Ta sumnja i skrivanje u sebe obezbeđuju diktatoru dugovečnost.
Svi diktatori su nesrećni. Svi nose neku skrivenu muku, neku disfunkcionalnu falinku od koje beže, previjaju je u tišini, kriju i od sebe, i od sveta. Dakle, nisu moćni. Treba se izmaći. Skinuti mrežu u koju nas hvataju. Udahnuti hrabro. Reći istinu. Tada stiže ozdravljenje. Jer žrtva nije samo jedna. Stvara se krug, čvrsta veza u pogledima prepoznavanja. Diktator ostaje sam, vraćen samom sebi, a to je jedina situacija koju on želi da izbegne.
