Gospodo, prosvetni radnici, zašto se ne bunite? Zašto ne zaštitite našu decu i sebe zajedno sa njima? Često čujem ovo pitanje. A, koliko vidim, ni jedan esnaf se ne buni. Osim taksista i advokata, ovde niko nije uspeo da pobunom i javnim istupanjem ostvari bilo koje lično ili profesionalno pravo, jer, ili bude ismejan, popljuvan i obesmišljen, ili, posle nekog vremena, zaboravljen.
Kada se prosveta pobuni, a bilo je i toga, ona prvo doživi salvu neverice i uvreda, bude optužena za zlostavljanje i zanemarivanje, bahatost i pokušaj pribavljanja lične koristi preko leđa naše dece. Čuju se samo oni zahtevi koji se tiču plata, a u jednim siromašnom društvu svaki dinar dat nekom drugom smatra se luksuzom. Svi zahtevi koji se tiču dece ostaju ispod radara, a da li je to namerno, ili društvo prosto nije spremno i voljno da ih sasluša, pitanje je od milion dolara. Pa se onda svi ti učitelji vrate tamo odakle su i pošli, ali sada još i sa stigmom poraženih i izbrukanih. Bolje im je da ćute.
Bilo je, sećam se, štrajkova koji su trajali i po više meseci. U nekim školama su više od godinu dana radili sa skraćenim časovima, ne odstupajući od svojih zahteva. I ništa. Roditelji su bili besni i zabrinuti zbog propuštenog gradiva, a nadležni su ćutali i čekali da prođe, kao kad dete pošaljemo u sobu da izduva bes, pa da se među nas vrati normalno i spremno na saradnju.
Ili se svaka pobuna prosvetara pretvara u opštenarodnu i medijsku sprdnju. Godinama početak školske godine počinje nekim štrajkom, neke škole ne održe prvi čas, iznese se statistika o broju škola koje su pristupile tako radikalnim metodama, a vremenom se to počne nazivati tradicionalni štrajk prosvetnih radnika prvog septembra. Tako pobuna prestaje biti pobuna i sindikalna borba, već počinje da deluje kao memorijal nad davno sahranjenom svešću o potrebi obrazovanja.
Ima jedan vic koji vrlo dobro opisuje stanje svesti u školstvu. Vic kaže kako je na skupu nastavnika naređeno da sutra u određeno vreme svi imaju biti obešeni. Iz mase se čuo samo jedan glas koji je pitao da li će sutra, za potrebe egzekucije, dobiti štranjku, ili treba da je donesu od kuće.
Ovaj vic je, verujte, apsolutna metafora naše stvarnosti. Evo zašto…
Ne treba da zanemarimo činjenicu da je škola uvek bila i verovatno će uvek biti instrument sistema. Kada sam bila đak, na prvoj stranici svakog udžbenika je stajala Titova slika, a prva lekcija je razmatrala marksistički pogled na taj predmet. Zatim su školom počeli da duvaju vetrovi buđenja nacionalne svesti, pa vetrovi demokratizacije, jezici žirafa, evropskih vrednosti, puštanja deteta da raste bez ometajućeg faktora autoriteta…I duvaju stalno novi vetrovi kako god se katarka našeg državnog broda okreće. Hiljade stranica su nastavnici morali da prouče da bi usaglasili svoj stav sa stavom važećeg kurikuluma, uvek naoko novog, a često samo formalno izmenjenog, na brzinu prepakovanog i terminološki osveženog. I proučavaće i dalje, sve dok jednog lepog sunčanog dana nekome ne bude svanulo u glavi da obrazovanje mora imati nacionalnu strategiju razvoja, nepromenljivu i temeljnu, poštovanu i zaštićenu od političkih kolebanja. A do tad, bolje nam je da ćutimo.
Davno je prošlo vreme kada su se za sve pitali pop i učitelj. Dostojanstvo profesora je pluskvamperfekat. Decenijama se za prosvetu odlučuju dve vrste ljudi. Prva su oni bez lične ambicije, pa ih u školu tera kratko radno vreme i dugačak raspust, a druga su ljudi romantičarski zaneseni određenom naučnom oblasti, pa se odlučuju za studije od kojih neće imati ništa osim moralne i duhovne satisfakcije. Oni kod nas nemaju kud osim u školu, gde godinama krune margine sopstvenog znanja, ali imaju izvesnu materijalnu sigurnost i mire se sa datim statusom. Osim ove dve vrste ljudi, u prosvetu su uplovili i oni koje je raspad privrede ili neuspeh u drugim oblastima prinudio da se prihvate katedre. Pošto kod nas većina misli da je za uspešnog nastavnika dovoljno da uveče pročita lekciju, a ujutru na času zablista, sav ovaj kadar se primio, iako mu mnoge stvari nikada neće biti jasne ni objašnjive, jer su oni tu silom svojih nesrećnih okolnosti. Zatim su stigli i oni kadrovi koje je naplavila opšta erozija visokog obrazovanja, sa univerziteta po varošicama i privatnim kućama. Ovako sačinjen asortiman po školama nema viziju ni potrebnu dozu kritičkog mišljenja ni za organizaciju šetnje oko parka, a kamoli promišljenog istupanja u smislu protesta. Dok se ne bude shvatilo da nastavnike treba birati među najboljima, pa ih za to znanje adekvatno i platiti, bolje nam je da ćutimo.
Škola obrazuje decu na principima intelektualne čestitosti, solidarnosti, vrednovanja znanja, dostojanstva, pristojnog ponašanja, jednake šanse za sve. Ali škola ne živi u zatvorenom balonu, već u neprekidnoj interakciji sa društvom, pa se kod nas svi postulati koje ona postavlja vrlo jednostavno poništavaju. Svaka ocena se može popraviti, ako imaš vezu ili se zna čiji si. Svaki izgred se može zagladiti ako dovedeš spretnog advokata koji će dete nasilnika pretvoriti u žrtvu sistema ili nastavničke oholosti. Ako je nastavnik naročito principijelan u ovom aspektu, osiguran mu je poraz, bolest i depresija, a u najgorem slučaju smrt kao kod matematičara koga su za života zvali Ubica, a kao pokojnika ga sažaljevali i u zvezde kovali. Dok društvo ne shvati da je izmicanje stolice nastavniku pad čitavog sistema, a ne nestašluk, bolje nam je da ćutimo.
Tako, jednoga dana, idem ja iza oca koji šeta pored škole sa svojim detetom od nekih pet godina i kaže mu: „Vidi, sine, ovo ti je jedna debilana.“ Kad se umešam i primetim kako nije u redu da na taj način priča detetu, on mi samouvereno odgovara da škola nikom normalnom nije potrebna i da tu ništa pametno neće naučiti. Ja zaćutim i prođem poražena ovoliko tvrdim stavom, jer ja nisam tako decidirana ni kad me neko pita koliko je sati. Društvo nam stalno poručuje da obrazovanje ne mora biti preduslov za uspeh, da sa fakultetom možete podove brisati ili biti apsolutno nepotrebni, postojati samo kao podatak na listi nezaposlenih. Nema sile koja će današnjem đaku nametnuti vrednosti nauke ili umetnosti, lepe reči ili sportskog duha, kao značajne i za postojanje presudne, ako mu svakodnevnica promoviše moć, političke igre bez skrupula i must have izgled sa osunčanim telom, silikonima i dugim noktima koji prkose svakom suvislom poslu osim poziranju za selfi. Sve dok je reč jednog influensera, tiktokera, rijaliti zvezde, sumnjivog doktora nauka ili kontroverznog biznismena uticajnija, sve dok su njihove aktivnosti budno praćene i citirane, bolje nam je da ćutimo.
Škola je uglavnom, decenijama, vest koja zaokuplja medije od polovine avgusta do početka septembra. I to samo kao afektirana zabrinutost nad težinom školskog ranca i svim teškoćama sa kojima se suočavaju roditelji kada decu spremaju za prvi razred. Još malo se priča i pred kraj juna kada se dešava maturski ispit, kada se po ko zna koji put postavlja pitanje njegove opravdanosti i težine zadataka, kada se testovi sprovode u naročitim kesama, pod pratnjom policije, do lokalnih samouprava, a zatim se raspakuju pred kamerama, kada se uz svo ovo besmisleno komešanje sugeriše deci da budu staloženi, mirni i bez treme, a država se ponaša kao Eliot Nes u svom najsurovijem izdanju, kada novine zatim danima u bombastim naslovima pitaju čitaoce ko još normalan može da reši sve zadatke sa mature. Iako školska godina traje od septembra do juna, a školski život jednog čoveka više od decenije, o prosveti i đacima se priča ukupno mesec dana svake godine, i to najčešće kao sa pijace. Sagovornik se dovede u neki park ili na trotoar prometne ulice i tu ima da objasni, u pet minuta izdvojenog vremena, šta je to sve za školu bitno i da izloži kritiku u sindikalnom smislu. Prostora još ima u toku godine samo ako se desi nešto šokantno. Ali uvek treba pogledati komentare ljudi na sve vesti o prosveti. Sve vrvi od besa, omalovažavanja, sugerisanja da su nastavnicima prevelike plate i predugački raspusti, da svaka budala može održati po četiri časa dnevno…i komentari su sve razjareniji kako društvo postaje siromašnije. Moram da primetim kako je stepen uviđanja problema u obrnutoj srazmeri sa nivoom pismenosti. Kod nas su u medijima već dugo bitni samo političari i rijaliti zvezde, skupština i reprize serija, kriminal i fudbal. Dok nam deca ne dođu na red, bolje da ćutimo.
Na kraju ostavljam i činjenicu koja može izgledati nebitna, ali ima veze sa ćutanjem i trpljenjem i onoga što se ne trpi. U školi uglavnom rade žene. One su u našoj tradiciji oblikovane da budu poslušne, tolerantne i disciplinovane. One odrade svoje časove u školi i trče kući da se dohvate pajalice i šerpe, a ostale obaveze koje oko škole imaju rade dok krčkaju ručak u rerni, ili kad urade sve ono što deca i muž smatraju kao neprikosnovenu dužnost majke i supruge, dakle noću. Neke od njih trče iz škole da bi po celo popodne držale privatne časove, opet uz kuvanje, čišćenje i svoju decu, i od tih časova zaradile koliko prosečna frizerka ili auto majstor zaradi za dva sata. I kad te iste žene znaju sve ovo što znaju o svojoj školi i društvu i vremenu u kome žive, bolje im je da ćute.
Javni dikurs je počeo da se menja tek posle tragedije i ispucanih šaržera. Ali, pucnjava se stišala, svako je rekao šta je imao, tugovao, ljutio se, vikao, predlagao. Prašina se slegla i pala po školama u koje su se prosvetari zatvorili da urade ono što su i do sad radili. Da ćute.
