Prošla školska godina je nekako završena. Zatim je usledio raspust. Školske teme su ostavljene po strani. Uostalom, ovo nije novina. Kada se u junu podele svedočanstva, škole se setimo tek krajem avgusta. Na televizijama se tada vrte uvek iste priče: težina ranca, cene udžbenika i pribora, priprema za prvake i saobraćajni problemi oko bezbednosti dece gde policija uvek obeća najveću pozornost, ali je održi jedva do kraja septembra. Ima toga i ove godine, ali u tragovima, jer je ovaj kraj avgusta doneo tragični obračun sa prosvetom, osvetoljubivu hajku na sve što ne misli po protokolu i jedan medijski meh koji duva u već postojeći žar mržnje raspirujući plamen podela i nesuglasica.
Odgovorno društvo bi posle svega što se dešavalo tokom prethodne školske godine, posle dugotrajnog štrajka, protesta i obustava, sagledalo suštinu problema, trudilo se da otvori dijalog sa svim akterima školskog procesa, povelo brod u mirne vode opšteg konsenzusa i neophodnih reformi. Tražilo bi način da u školi pronađe zdravo jezgro, izmiri zavađene strane, proklamuje zajednički cilj, osudi primere nasilja i represije, a sve zarad dece, zarad njihovog mirnog boravka u učionicama. Jer…svi se slažu, deci je mesto u školi.
Međutim, desilo se nešto sasvim suprotno, potpuno apsurdno i potencijalno veoma opasno, najpre za decu, jer škola je i namenjena njima, ali su oni u ovom kovitlacu strasti, političkih borbi i nemanju pojma kuda i kako dalje, postali samo moneta za potkusur. Sve se radi za decu i u ime dece, ali njih u ovoj priči nema. Proklamovali smo im demokratiju, prava, toleranciju. Obećali mir, rutinu i perspektivu, ali smo ih ovog avgusta gurnuli sa strane dok ne rešimo neka druga pitanja, dok ne utvrdimo brojno stanje naših i njihovih, ne obezbedimo većinu, dok se ne obračunamo i ne ažuriramo sistem koji smo u međuvremenu toliko upropastili da povratka nema.
Pretnje sa vrha su počele već početkom avgusta. Vihor se zaletao i dostigao vrhunac u poslednjoj nedelji. Na desetine direktora je razrešeno. Došli su novi u momentu kada u školi, čak i u normalnim uslovima, sve vri, pokreće se, kada ima najviše posla. Svako iz struke se pita kako će se sada ti novi direktori uklopiti, kako će rešiti sva pitanja koja septembar sa sobom nosi. Ili je dovoljno da budu poslušni?
Zatim je počelo masovno otpuštanje neposlušnih nastavnika. Jer, ovo što se trenutno dešava je osveta i represija, bez obzira što se želi predstaviti kao zakonski postupak u nastavnom procesu. Stižu tumačenja da nastavnici nisu otpušteni, već im nisu produženi ugovori, to su nastavnici koji ne rade za stalno, pa je volja direktora hoće li im taj ugovor obnoviti ili ne. Činjenica da su to ljudi koji već dugo, neki i preko deset godina, nemaju stalni posao kao da nikoga ne zbunjuje. Oni rade na tim istim mestima. Svake godine im se status zaposlenog produžava na godinu dana. Znači, ova radna mesta su prazna, norma časova postoji, ali se ne popunjava, već se ljudi drže u neizvesnosti i na kratkoj uzdi, bez prava na kredit, duže bolovanje, planiranje budućnosti i lično mišljenje.
U vezi sa nastavnicima i masovnim otpuštanjima javnost se podelila. Neki su iznenađeni. Oni za ovo nisu znali, nemoguće je i takvu praksu treba ispraviti, jer se iza svega krije manipulacija i potreba da se stado drži u poslušnosti. Sa ove strane stiže podrška, nekad glasna, nekad blago sažaljiva, ali svakako neophodna ljudima koji od prvog ostaju na ulici, a za to su saznali tek pre nekoliko dana, pa im je uskraćena i mogućnost da se za sebe pobrinu, jer za njih ne postoji ni otkazni rok, ni nagoveštaj, odstranjeni su po hitnom postupku. Druga strana za otpuštene nema razumevanja. Oni smatraju da je otkaz zaslužen isto onako kako i kazna priliči svakom prestupniku, jer su to nastavnici koji su rušili državu i sistem, izvodili decu na ulicu, a školu doveli na loš glas. Bez obzira što se među oteranim nastavnicima nalaze ljudi impresivnih radnih biografija, učitelji sa zavidnim rezultatima u radu sa decom, omiljeni pedagozi, sudbina im je neumoljiva u očima ove strane: izdajnici moraju napolje.
Dosta mesta je sada u školama upražnjeno. Kako će biti popunjena u vreme kada je nastavnog kadra malo, kada se u toku školske godine ne može obezbediti zamena ni za jedan predmet? Ko će raditi i učiti decu? Hoće li znati svoj posao? Ili će biti dovoljno da budu poslušni?
Najbitnije u celoj ovoj priči nisu ni otkazi, ni nesuglasice, ni različita mišljenja iako sve to direktno utiče na sudbine svih nas. Najbitnije je da razumemo kako o našoj deci niko ne brine na pravi način, kako je ova država spremna da žrtvuje sve zarad ličnog opstanka. Umesto da podele blaži, ona ih raspiruje. Umesto da prave nastavnike nagradi, ona ih izvrgava ruglu i podsmehu nemuštih. Umesto da se bavi unapređenjem obrazovanja, ona ga proglašava za svog protivnika. Umesto da gradi budućnost naše deca, ona ih zakopava u blato političkih borbi. A sve to radi sejući mržnju, kopajući duboke rovove, stvarajući krvne neprijatelje od neistomišljenika, promovišući poslušnost kao vrhovnu meru patriotizma. Jer…društvo u celini i škola kao centar i ishodište tog društva trebali bi biti u prirodnom savezništvu. Samo to deci obezbeđuje napredak. Ovako je cela zajednica na gubitku.
Ta mržnja, koja se planski seje, ravna je zločinu protiv čovečnosti jer se seje iz ličnog ćara, a ostaviće duboke tragove koji će obeležiti nekoliko narednih generacija. Oni kojima svađe odgovaraju najmanje misle na našu decu. Oni sada otpuštaju, nasilno ućutkuju, prete i svete se, kupuju poslušnost. Posledice ih ne interesuju. Truju svaki milimetar, huškaju jednu stranu na drugu.
I zato se nadam da će jednoga dana za ovo neko odgovarati, da će snositi posledice za svaku mrvu mržnje koju je posejao, za svađe i uvrede koje je isprovocirao, za podele koje je napravio. Nadam se bar jednom sudu časti koji bi mogao doneti kolektivnu katarzu ovom našem društvu koje je dozvolilo da zaboravi šta mu je najviši interes, koje se uhvatilo da štiti moćne, a svoju decu stavilo na čekanje i poslalo na barikade.
