Pitam se ovih dana kako su preživljavali ljudi po logorima, iz čega su crpeli snagu za još jedan dan, gde su nalazili zrno nade i optimizma. Jer, mi živimo u logoru, u getu besmisla, ogoljenog nasilja, mentalnog pustošenja, moralnog posrnuća. Zarobljeni. Nemoćni. A sve razumemo, sve nam je jasno, ali tonemo, kao u nekom snu gde znamo kako na ivici provalije treba samo otvoriti oči i horor će nestati, ali kapke i dalje držimo zatvorenim.
Šta je ovo što mi živimo, nego okupacija? Zarobljavanje neistinom? Poništavanje svega časnog i temeljnog?
U vrtlogu energetske krize stojimo kao taoci, svesno žrtvovani, jeftino ponuđeni kao otkup za nečije dugove. Ne znamo hoće li biti struje i grejanja, hoćemo li se voziti na tačkice. Ne znamo kakva će nam biti budućnost, ali spremno gutamo vodviljsku predstavu koju sa sudom igra jedan ministar, pravnik po struci i rodoljub po sopstvenom uverenju. On domovinu brani ćirilicom, ali je spreman da je ponizi potpisom.
U opštem rasulu po školama, skupština se bavi težinom đačkog ranca. Uvodi nacionalno osvešćene udžbenike busajući se u patriotske grudi, objašnjavajući da će nam deca biti u svemu bolja ako na pravi način saznaju čiji su. Još jedan paket rodoljublja koji treba da pokrije operaciju preuzimanja unosnog tržišta školskog materijala.
U siromaštvu gde se prebira po postavi novčanika, niču blokovi luksuznih zgrada. Stanovnika je po popisu sve manje, a stanova sve više. Prodaju se već u nacrtu, pre nego što se prvi ašov zakopa. Plaćaju se kešom. U javnom diskursu, na poslušnim televizijama, ovo se zove napretkom.
Svi profesori, nastavnici, novinari, glumci, akademici, umetnici, odskora i sudije, stavljeni su van zakona. Njihovo mišljenje je proglašeno za izdaju. Slobodni su za odstrel. Zato se formira jedan novi fakultet za srpske studije. On će biti mesto gde se istorija tumači na pravi način, a književnost ne poziva na otpor. Sve ostalo će biti škart.
Vinovnicima tragedija se sudi do zastarevanja. Narkodileri postaju inovativni poljoprivrednici. Besni vozači sa gomilom prijava u dosijeu ubijaju svet po ulicama. Policiju legitimišu maskirani u crno. Na rafovima stoje proizvodi koje vraćaju sa granice. Padaju plafoni i krovovi, obrušavaju se putevi. Vojsku love na lajkove. U Beogradu opstaje zabranjeni grad.
A mi, zarobljeni, skoro vakuumirani, pitamo se svakoga dana: ima li dalje. Mi i dalje ne verujemo. Stojimo nemoćni u ulozi pravovernog Jova čekajući da nas neka sila sa strane izbavi i oslobodi ovaj jedan jedini život koji imamo, a koji nam već decenijama oduzimaju. Ljutimo se na studente, tražimo njihove liste, a zaboravljamo da smo ih upravo mi svojim nečinjenjem isterali na ulice da trpe batine za ono što smo u ličnom konformizmu propustili da uradimo.
Ima li nade? Nekad mi izgleda da je ona davno otišla sa ovih prostora bežeći pred raspomamljenim prostaklukom, ostavljajući svesno prepuštene da potonu u blato gde gacaju zajedno sa svojim dželatima i jedino im je stalo da im reveri nekako ostanu čisti. Za obraz se ne sekiraju. Obraz je ovde potrošna roba, lako se zameni i ispere kada pobednici stupe glavnom ulicom.
Za to vreme život prolazi. Treba li ga saviti u lični mehur, odvojiti se radi mirne glave? Pristati da budeš upisan u rubriku za otpis? Ostaviti svoju decu na raspolaganje nečastivim? Ili im spakovati kofere? Dozvoliti da ti se sudbina zatuče u replikama polusveta?
