Kaže mi jedna žena:
- Tek sad vidim koliko parkića imamo. Proleće je, šetam, ima i cveća. Nije mi grad tako izgledao.
Iza nje su dve smrti i par godina nege bolesnih. Izašla je iz tunela u kome se nađe svako kome je sudbina odredila mesto uz nejakog. Na tom mestu znaš da je bolesniku najteže, trudiš se da mu pomogneš, ideš do nemogućeg, nadaš se čudu. Prestaješ da postojiš. Pretvaraš se u oslonac. On mora da bude jak. Nemaš sebe. Nemaš svoj svet. Šiba griže savesti uništava svaku misao.
Kad ti je neko bolestan, gubiš ličnost. Ti si pomoć i medijum. Svi pitaju za bolesnog. Čekaju informacije. Zovu. Posećuju. Dočekuješ i odgovaraš. Danima i mesecima, nekad godinama, to je jedina tema, mentalni oklop koji ne propušta, interesovanje svodi na recepte i kontrole, organizaciju, čula se izoštre na dozivanje, telo se svodi na bazično. Za sve si neophodan, ali si ipak neko uzgred. Dekor koji drži scenu da se ne raspadne.
Majka mi je bila bolesna par meseci. Sve ovo dobro znam. Par meseci hoda kroz gluvu sebe i godinu dana povratka. Savladavanje lavine besa kada neko kaže kako je tako bolje. Odmorila se, kažu, uradili ste sve što ste mogli, ona je bila jaka, ona nije želela da bude teret. Te reči padaju kao fleke, ne peru se danima jer su šuplje, naučene kao mantra da se izgovore uz folklorno tihi glas saučešća. A niko ne zna kako je taj fatalni ishod bio strašno iskušenje. Jer… osećaš se kao poslednji gubitnik, poražen i izigran. Sve si dao, dobio ništa. Raspremaš, pereš, sklanjaš bočice, poklanjaš ostatke i znaš da čistiš krhotine, kao svedoke nemoći. Ležeš u noći i čuješ glas kako te doziva, skačeš, krećeš i na drugom koraku se setiš. Da nema ničega. Nema ničega! A onda osetiš olakšanje. I to te slomi. Slomi te zov slobode. Tad si kriv. Jer i dalje želiš da živiš. Godinu dana giljotine koja uz tresak pada svaki put kada pomisliš koliko je bilo teško.
Samo jedna rečenica me lečila. Znam da je izgovorena profesionalno, ali to ne menja njeno dejstvo. Jer…nije svaki stručnjak čovek.
Bili su to poslednji dani moje majke. Otišla sam po pomoć koja će ublažiti njenu uznemirenost. Jedva hodam od neprospavanih noći, ali žurim jer mi se čini da samo tako radim pravu stvar. Gladna sam, ali mi se gadi svaka pomisao na hranu. Tek u hodniku ispred ordinacije vidim nekoliko fleka na iznošenoj trenerci. Nisam se ni presvukla. Šetam u krug i čekam. Prolazi pet minuta, petnaest, dvadeset, panika me potpuno parališe, a kad me doktorka prozove, stojim ispred nje i ignorišem njenu sugestiju da sednem. Ako stojim, čini mi se, biće brže. Objašnjavam zašto sam došla, doktorka piše, a onda zatvara karton, podiže glavu, gleda me pravo u oči i pita:
- Kako ste Vi?
Sledim se. Skamenim. Ukočeno je gledam i ne razumem šta me pita. Ona ponavlja istu rečenicu, a ja se tada stropoštavam u stolicu i počinjem da plačem.
Nismo više ništa govorile. Iz ordinacije sam izašla sa terapijom i za majku i za sebe. Ali, u meni je bilo svetlo i lako. Setila sam se da postojim. Nisam se stidela zbog toga. Neko je primetio da sam tu. Napisao mi recept. Verifikovao pravo na život.
U apoteci sam kutiju sa svojim lekovima stavila u džep. Držala sam je sve do kuće, vrtela među prstima, okretala. Bila je to moja kopča sa svetom. Oko mene su blesnule boje. Međutim, kada sam prešla prag i skinula jaknu, zaboravila sam na nju. Nisam popila ni jednu tabletu. Ali, u narednim danima agonije, u tišini koja ne sluti na dobro, iz mraka je izranjalo pitanje:
- Kako ste Vi?
To pitanje je svlačilo sa mene sav talog kao topao tuš posle napornog dana. Oslobađalo me i dizalo. Pripremalo na neizbežno i blažilo nemoć. Dalo mi hrabrosti da zaspim, jedem, dišem. I da se ne stidim jer to želim.
Duboko verujem da se dobrota ne može vratiti baš onoj osobi koja je dobrotu pružila. Mora se proslediti. Samo tako ostaje vitalna. Ja ne mogu zaboraviti oči doktorke koja mi je upalila svetlo u gluvoj ponoći. Ali ga mogu paliti dalje. Zato danas, kad god sretnem osobu koja nekoga neguje, posle obaveštenja o stanju bolesnika, pitam isto:
- Kako ste Vi?
I nikad, ali baš nikad, nisam pogrešila. Delovalo je. Baš kao i na mene. Jer, svi smo isti, bez obzira od kakve materije da smo napravljeni. Ćutimo i savijemo se u svoju bol. I čekamo da vreme prođe i proleće se opet vrati, da ga dočekamo bez griže savesti, suvih očiju i duše sposobne da prihvati život.
