Napadao sneg. Nekima radost, nekima muka, a meni saznanje kako nastaje i živi prosečan pripadnik režimski pristojne Srbije. Saznanje iz prve ruke.
Naime, ja živim u Miokusu, što je za priču bilo bitno i letos kad su nas jeli komarci. To je teritorija Grada Šapca, ali…selo je za vlast bitno samo u propagandne svrhe. U drugim situacijama ne postoji. Tu se stvara zametak osobe koju vlast hvali i neguje. Evo kako proces teče u zimskim uslovima.
Počinje sneg. Na desetom centimetru uzimamo lopate u ruke i počinje čišćenje. ZA SVAKI SLUČAJ.
Na petnaestom centimetru se preslišavam šta sve imam u kući i čestitam sebi zbog navike da pred praznike sve pokupujem pre gužvi, tako da je stanje pod kontrolom. Utešim se onoliko. JER, MOGLO JE BITI I GORE.
Na dvadesetom centimetru nestaje struje. Veče je. Opet se tešim. Dobar tajming. Popraviće do sutra u podne. Još imam vremena da spremim Badnje veče i Božić bez loženja smederevca koji stoji u šupi ZA SVAKI SLUČAJ. Frka je samo za grejanje, ne radi bez struje. Sama činjenica da u selu imamo grejanje za koje je potreban kabl, tumači se kao čista obest osoba odraslih u gradu. Ali, opet se tešim, proći će do podne. Do tad će kuća biti topla.
Sutradan ujutru je već trideset centimetara. Kola smo još juče ZA SVAKI SLUČAJ isterali iz garaže, ali naša ulica je neprolazna. Do glavnog puta nas deli trista metara. Ulica se ne čisti jer nije asfaltirana, a asfalta nema bez glasačkog potencijala i veze na pravom mestu. Dakle, zarobljeni smo. Mesnoj zajednici ne pada na pamet da bi se nešto moglo preduzeti, nešto priručno, neki lokalni traktor, pa da se raščisti, bar za slučaj preke potrebe. Džakove sa đubretom vraćamo u dvorište jer komunalci neće doći. Brza pošta (opet gradska obest) staje na glavnom putu. Hitna bi verovatno postupila isto. Ili ne bi ni krenula. Ali, kažem, pusti crne misli. Idu praznici, u kući imaš svega za desetak dana. BIĆE SVE DOBRO.
Dolazi podne, sneg i dalje pada. Stiže i struja. Počinjem sa kuvanjem i spremanjem. Ali…nestaje vode. Već sam na ivici da odustanem od svega (opet obest u sadejstvu sa mlitavom konstrukcijom gradskog organizma). Zovem vodovod u Vladimircima bez nade da će neko podići slušalicu, ali čuda se dešavaju. Dobijam uveravanje da će sve biti u redu, voda stiže. Zastoj je nastao jer ni oni na izvorištu nisu imali struje. Dok se treznim od saznanja da vodovod nema agregate, uteši me tanki mlaz. Nastavljam ubrzanim tempom. Sve je u redu. MOGLO JE BITI I GORE.
Veče. Peti januar. Za dolazeće goste smo našli sva moguća alternativna rešenja kako bi se prevazišla kriza zavejanog puta. POBEDILI…UPRKOS…ležimo iscrpljeni uz neki film. I odjednom, slike nestane. TV se pokvario. Ne, nismo iznervirani. Počinjemo da se smejemo. Svaki psiholog će znati zašto. Ali, kažem, baš me briga. Mogu i bez televizije da živim. Što je najgore, to ne vidim kao odustajanje, zilionito odustajanje u jednom danu. Pišem sve u dobitnu kolonu. Jer, MOGLO JE NEŠTO I GORE.
Sutradan, put je ipak prohodan. Teško, ali ide. Muž pakuje TV. Sećamo se Skupljača perja kad se iz servisa vrati sa uslužnim aparatom. Obraduje me ovaj profesionalni gest, kačimo kablove, ali ograničeni smo na MTS. Nema veze, kažem u prvom momentu, daj šta daš, bar sport, muzika, neki film. DOBRO JE, MOGLO JE BITI I GORE, ali u ovom trenutku počinju završni radovi na oblikovanju pristojnog režimskog pojedinca. Redom listam kanale i vidim sve ono što mi ne treba. Voditeljka u haljini koja liči na negliže pokušava da razgovara o ozbiljnim stvarima, mada najviše brine o sopstvenoj slici u oku kamere. Analitičari sa izgužvanim reverima bistre belosvetske teme i značajnu ulogu naše zemlje u tim zbivanjima. Crkveni oci pozivaju posvađani puk na zajedništvo. Nasmešena devojka u ulozi novinarke, sa upadljivim nedostatkom pameti, pridodata starijem kolegi koji se pati sa rečenicom. Neki glavati likovi koji očito smatraju da si rodoljub ako vičeš, da si vernik ako pravilno sečeš badnjak. Opet negližirana izvodi neki opsceni ples u deset ujutru, pa dernek političke vrhuške u stilu pijanog teče koji posle treće čašice namiguje uz Garu i bije se za Kosovo, pa vremenska prognoza gde vidim da je meni super jer me nije zapala Loznica ili Mali Zvornik, a ni neke zemlje sa zapada gde su zimske službe tromije od naših, zatim zaricanja i obećanja sa repom sokola, pa prekoplotska dobacivanja ostacima obojene revolucije…i tako. Ozbiljnost, sabornost, narodno veselje, povratak običajima starostavnim, pogled prema svetlom cilju kuda kročimo bez obzira na žrtve, osećaj nadmoći na ručno sklepanom pijedastalu.
Svi kalupi za oblikovanje su tu. Nestašica, za koju si treniran decenijama. Nepogode, na koje ne možeš da utičeš. Nemoć koja se podrazumeva. Prazna uteha jer ti samo to preostaje do konačnog pucanja. Televizija koja te razgaljuje na prostakluk i drži u mraku, obećava, usmerava na psovanje u tačno određenom pravcu, objašnjava kako ne postoji ništa od onoga što te tišti. Pakovanje je gotovo. Recept je proveren: borba na lokalu, a global ti tumače po svojoj volji i potrebi. Savršeno biće pristojne Srbije, sabijeno na najmanju tačku zauzimanja, dovedeno do ništavila, ali poslušno, jer ne vidi ništa drugo, zahvalno na mrvici, klati se između DOBRO JE i MOGLO JE BITI I GORE, utešeno opsenama, zamazano mržnjom, okrenuto prošlosti koja mu se nudi u formi kvazi feljtona, sa oglavinom za budućnost. Sadašnjost za ovo biće ne postoji. Ona je oslobođena za neograničeno rastrčavanje onima koji vrlo svesno poklapaju sve životno bitne teme zarad lične koristi.
