Jedna kineska firma je na tržište izbacila aplikaciju sa bizarnim nazivom „Jesi li mrtav“ i dostigla rekordan broj korisnika. Korisnici su usamljeni ljudi starije dobi o kojima nema ko da brine, ali i oni mlađi, zabrinuti za mogućnost smrti ili ozbiljne povrede za koju niko neće znati. Aplikacija funkcioniše tako što korisnik svakoga dana mora stisnuti zeleno dugme, čime potvrđuje da je živ. Ukoliko to ne uradi uzastopno dva dana, sistem obaveštava osobu koja je navedena u profilu.
Aplikacija postaje popularna i u drugim delovima sveta jer problem usamljenosti dostiže globalne razmere čega nismo ni svesni sve dok mi sami ili neko naš ne dođe u takvu situaciju. I ne treba da mislimo kako je to nešto daleko od nas. Događa se svuda. U našem okruženju živi mnoštvo ljudi potrebitih za razne vrste staranja, ali su nevidljivi i za tu okolinu, i za sistem u celini.
Nema mnogo dana od velike bruke sa neusvajanjem zakona o roditelju negovatelju. Svež u sećanju je i pokušaj političke manipulacije istim tim zakonom od strane vladajuće garniture. Dakle, pripremljeni zakon nije usvojen u skupštini, čak je zabeležen i jedan glas protiv, ali je glasno, i za medije probitačno, najavljena izrada novog nacrta istog tog zakona. Protesti roditelja su zanemareni, njihove priče i nedaće stavljeni na čekanje. Precrtana su deca. Šta onda treba da očekuju stariji?!
Mi smo stara nacija. Nemamo rešena pitanja socijalne zaštite. Osim na papiru. Ali od šare u obrascu se ne živi. Kada stigne starost ili bolest, pomoći nema. Osim toga, nerešeno nam je i pitanje prihvatanja bolesnih i starih. U vreme porodičnih zadruga, on je bio okružen vitalnim članovima, od njih dobijao neophodnu pomoć i svoje dane privodio kraju uz izvesnu dozu dostojanstva. Danas on najčešće ostaje sam, sa mizernim penzionim primanjima, zavisan od dobre volje dece koja ni svoj lični život ne mogu da nose jer su suočeni sa borbom za goli opstanak. Iskočili smo iz familije, favorizovali samostalnost osnovnog porodičnog gnezda, ali nismo stvorili pouzdane mehanizme za zaštitu ranjivih jedinki. Zato svaki staratelj živi u stanju neprekidne mentalne podeljenosti, između lične obaveze koja mu je kolektivnom svešću nametnuta i očekivanja da od društva dobije bilo kakvu podršku.
Svako ko je imao nesreću da se stara o bolesnim i nemoćnim roditeljima, zna kakva je to muka udružena sa nemanjem izlaza i grižom savesti. Dakle, roditelj živi sam. Prihodi su mu mali. Dok mu vi ne otvorite vrata, niko mu se neće obratiti, pitati da li mu nešto treba, posedeti, doneti nešto iz marketa. U selu je situacija možda nešto bolja, ali u gradovima je otuđenje dostiglo nemoguće razmere. Komšije su prestale da postoje osim kao smetači u liftu i nepoznata lica u haustoru. Onda se roditelj razboli. Ne može sam, treba mu i medicinska i svaka druga pomoć. Tu nastaje jedna jurnjava, od bolnice do socijalnog, od apoteke do raznih šaltera, pečata, potvrda, moljenja za usluge koje postoje, ali ne rade, ili se čekaju, bistrenja lekarskih izveštaja, davanja besmislenih podataka za anamnezu, čašćavanja svakog ko može pomoći…ali, na kraju svakog dana si sam…sa teškim bolesnikom. Živiš podeljen između svoje kuće i roditelja koji te čeka, između ličnog života koji je prekinut i obaveze koju treba da ispuniš, između svoje dece i sažaljenja prema nemoćnom. Želiš svoju ukinutu slobodu, ali te grize savest zbog toga. Činiš sve da pomogneš, ali si stalno suočen sa zatvorenim vratima. Razmišljaš kako je trenutna smrt dar od boga, jer bolest oduzima dostojanstvo. Gledaš svog roditelja namučenog i izmenjenog i moliš se da tebe to ne zadesi. A onda se stidiš, strašno se stidiš zbog svake takve misli. Pokušavaš da nađeš rešenje. Razmatraš mogućnost doma za stare, ali to ne činiš jer su uslovi u domovima loši. Želiš nešto bolje, ali to ne možeš da platiš. Okrećeš brojeve po oglasima koji nude negu starih bolesnika, zakazuješ razgovore i opet ne uradiš ništa. Ili je osoba koju si našao neadekvatna, ili uslugu ne možeš da platiš. Znači, začarani krug…iz koga se spaseš kada smrt dođe po svoje. Ali, tek tada nastupa agonija jer zaboravljaš sve neprospavane noći, suze od nemoći, jurnjavu, iznurivanje. Ostane ti samo čist gubitak i samokažnjavanje za sve one misli u kojima si hteo da pobegneš.
Kada starog roditelja više nema, neminovno je razmišljanje o sopstvenom kraju. Kada mi je umrla majka, posle teške bolesti, jedina želja mi je bila da to ne dočekam. Bože, govorila sam stalno, kada dođe vreme, neka bude brzo. Ne želim da doživim poniženje nemoći. Ne želim da budem teret svojoj deci. Hoću da me pamte u solidnom izdanju. Zabraniću im da me posećuju ako budem bolesna. Ali, kada je prošlo vreme burnih osećanja, probudio se racio. Šta ako…? U dom? Bolnički uslovi i sumnjiva nega. Preračunavam kolika će mi biti penzija. Raspitujem se kolike su usluge doma. Na granici sam. Onda se javi sažaljenje. Zar tako da završim? Tražim rešenje, ali ga nema. Ostaje nemoć i samoća. Ostaje poniženje kao poslednje ishodište.
Jer, ne treba se zanositi. Odlazak u penziju u našim uslovima je kraj normalnog života. Za većinu. Povlačenje u nemaštinu, odricanje i sedenje po čekaonicama. Laganje dece kako si odlično. Naš sistem ti ne dozvoljava časnu starost. Društveno otuđenje te zatvara. Stigma prema starim licima te gura u senku. Ostaje samo strah od neizvesnosti. Samoća. Saznanje šta nećeš i nesigurno uverenje da ćeš istrajati.
Zato aplikacija „Da li si živ“ jeste neka uteha. Jer, svuda je isto. Ali, u nekim drugim zemljama iza te ponude stoji rešeni status nemoćnog lica. Kod nas će to biti samo obaveštenje da povređeno telo, ili samo telo, treba prevesti od tačke A do tačke B. Za ostalo se mora pobrinuti porodica. I, eto nas opet na početku. Jer, društvo koje je nesređeno u velikom broju svojih ispoljavanja, ne može biti ispravno na polju socijalne zaštite. Ono ne vidi svoje mane, već poziva porodice na žrtvu u ime humanosti, deklarativno se zalaže, ali ostavlja svaki ovakav problem kao nerešen, jer je ova struktura ljudi, i bolesnih, i nemoćnih, nevidljiva, savijena u sebe i iznurena problemima sa kojima se suočava. Malen im je marketinški domet, a posao i ulaganja veliki. Zato su nam roditelji negovatelji na ulici sa krikom očajanja. Zato nam u domovima za stare izbijaju epidemije i požari. Zato nam bolesni umiru sami. Zato se porodice satiru da sve probleme reše. Zato živimo u strahu od neizvesnosti, molimo se za brzi kraj. Zato nam ni zeleno dugme za alarm nije rešenje.
