Bačena je nova jabuka razdora koja treba da posluži svekolikom pučanstvu da se zabavi i dodatno posvađa. Na taj način će zaboraviti suštinu problema koji ih tišti, a onima koji treba da trasiraju obrazovnu i svaku drugu politiku daće još par godina mirnog sna.
Predloženo je, dakle, sa najvišeg mesta da se časovi u školama skrate na trideset minuta i tako prevaziđe dečija nesposobnost da nastavu prate u dužem vremenskom intervalu. Jer nemaju fokus. Jer ih kvare telefoni. Jer su preopterećeni velikim brojem predmeta.
Ovaj predlog je toliko besmislen, toliko vređa zdrav razum i krši sva pravila zdrave logike, da se na njega ne treba ni osvrtati, treba ga shvatiti kao deo kampanje, želje da se bude vidljiv i aktuelan, da se ima smatrati, bez obzira na moralne i stručne kompetencije. Ali, podignuta je velika prašina odmah nakon narečene izjave, pa se taj oblak malo stišao, da bi ga ministar prosvete nanovo aktuelizovao. Mantra je ista kao i sa služenjem obaveznog vojnog roka. On se vadi iz rukava kad god nedostaje vruća tema za pokrivanje tekućih marifetluka. I sa ovim će biti isto.
Ovaj oblak prašine se nije vratio predlagačima. Oni su vatru samo potpalili. Peščana oluja se obrušila na nastavnike, narod se setio ostavljenih šiba i stari linč je počeo. Jer…nastavnici nisu ni do sad ništa radili, a tek sa časovima od pola sata…časovi su i do sad trajali toliko jer nastavnici kasne i…deci samo podele zadatke…nastavnici su krivi jer deca imaju naučiti toliko činjenica, gradivo treba sažeti…nastavnici se ne bune ni za šta drugo, samo za plate…Pretpostavljam da, čitajući stavove javnosti, predlagač zadovoljno trlja ruke. Sve što je želeo, postigao je. Sebe predstavio kao zaštitnika dece, nastavnike nanovo spustio na nivo otpada i dobio prostor da ne uradi ništa, ali da deluje kao bitan.
A šta je zapravo istina koja čami iza svega?
Nastavnici i kompletna stručna javnost iz oblasti obrazovanja već deceniju upozoravaju na jadno stanje u školama. Ukazuju na potrebu drugačijeg pristupa u radu sa decom, traže radikalne reforme u nastavnim planovima, žale se na preobimnu administraciju koja guta dragoceno vreme. Prosveta očekuje promene ne samo u školi, već i u drugim institucijama koje treba da se bave decom, jer je saradnja u ovom sektoru i umrežavanje neophodno za nesmetano funkcionisanje. Stručna javnost, nastavnička i akademska nudi predloge za reformu, upire prstom na slabe tačke, angažuje sa u promišljanju najboljeg načina da se kriza u školstvu prevaziđe.
Skoro celu jednu školsku godinu trajali su protesti đaka i nastavnika. Nepošteno je tvrditi da su oni imali samo političku notu. Svi problemi u školstvu su isplivali na površinu, nije ih primetio samo onaj ko to nije želeo. Jer…Ima li loših nastavnika u školama? Ima. Zato što stranačko zapošljavanje i na mufte stečene diplome uzimaju danak. Ima li lošeg rukovođenja? Ima. Razlog je isti. Ima li nasilja u školama? Ima. Zato što se problemu pristupa parcijalno, ili se krije, ili je škola ostavljena da sama rešava ono što po svojim kompetencijama i u datom zakonskom okviru ne može da reši. Jesu li nastavni planovi preobimni? Jesu li đački ranci preteški? Imaju li deca previše časova? Da. Zato što se suštinska reforma nije sprovela decenijama unazad i uskladila sa zahtevima savremenog.
Međutim, u protestima, u štrajkovima, javnost čuje samo zahtev za povećanje plata. I onda se strašno naljuti. Prosto se uvredi. Iako ostaje nejasno šta je problematično u tome da visoko obrazovani kadrovi imaju pristojne zarade, vratimo se na nemanje sluha za sve ostalo što prosveta traži. A traži baš ono što je suština. Bolji obrazovni sistem u kome će svima biti dobro.
Zato ovaj predlog o skraćenju časova deluje u najmanju ruku potcenjivački. Deluje uvredljivo. I za decu i za nastavnike.
On poništava sva nastojanja i apele stručne javnosti. Ne želi se udubiti u suštinu problema, predlaže nešto da kupi vreme, rasterećuje nabrekli ekspres lonac otvaranjem rezervnog ventila. Ovaj predlog nastavnike stavlja u poziciju pukih izvršilaca nakaradnih odluka, što su oni i danas, ali se nadaju da će tome jednom doći kraj, da će, radi dobrobiti dece, škola početi da radi kako treba. Stav da će skraćenje časova ukinuti sve probleme je stav diletanta koji nema kapacitet, a druge neće da sluša, pravi se da je zainteresovan, a jedina mu je želja da se oslobodi nepotrebnog balasta i pri tom ubere koji marketinški poen, uz punu svest da ovakvim postupanjem produbljuje razdore i nastavnike potpuno diskvalifikuje.
Ovaj predlog je uvredljiv i za decu. I za roditelje, naravno. On istovremeno šalje skrivenu poruku da su nam deca glupa i nesposobna, nevaspitana, bez fokusa, prepuštena virtuelnom svetu, neupotrebljiva za akademski napredak. Zato odlučuje da im nauku svede na pola sata. On ne uviđa da se percepcija u dečijem svetu promenila, da su okolnosti u kojima ta deca rastu potpuno drugačije, da je znanje dinamička kategorija. Ne uviđa jer ga ne interesuje. Deca ga ne interesuju. Onaj ko stvarno želi deci pomoći ne bi u skupštini razmatrao težinu ranca i ograničavao je na optimalnu, ne bi mačem sekao po rasporedu časova, ne bi svoje nastavnike proglašavao za izdajnike. On bi sagledao problem sa svih strana, pitao stručnjake, a ima ih onoliko, otvorio i oči i uši za sve konstruktivne predloge.
Zato, ne dopustimo da nas više zamajavaju, da nas dele i svađaju. Niko ne sme pristati na bilo kakve promene u školama koje će našu decu staviti u poziciju marionete kojom se igraju moćni, a nestručni. Na nama je da ih odbranimo. Deca su nam pametna, dobra, sposobna za sve, kao i sva druga deca na svetu. Školovanje im plaća cela zajednica. Imamo obavezu da, u ime njihove budućnosti, zahtevamo najbolje.
