Scena prva
Moja generacija ide u srednju školu šuvaricu, takozvano usmereno. Dve godine svi isto, naredne dve prema interesovanju. Iz osnovne, po gradskom rasporedu, stižem u gimnaziju. U trećoj se opredeljujem za jednu stručnu jer mi jedino ona pruža mogućnost direktnog upisa na željeni fakultet. Na prvom času odeljenjski starešina ispituje iz koje škole dolazimo i kakav smo uspeh imali. Red je na mene:
- Iz gimnazije. Odlična.
Prvo tajac, a zatim zviždanje. Razredni ćuti.
Ostajem ostrvo do kraja. Obeležena.
Scena druga
Fakultet, konačno. Prvi kolokvijum. Pišem kao omađijana, očekujem trijumf. Posle nekoliko dana saznajem da sam pala. Odlazim kod profesora koji se obraduje kad me vidi:
- Vas sam čekao. Namerno sam Vas oborio. Jer, draga koleginice, Vi odlično pišete, ali to je trenutno nebitno. Ovde ste došli da naučite sve što su drugi o datoj temi rekli pre Vas, tek onda možete reći svoje skromno mišljenje ako to nekoga bude interesovalo.
Prvo sam besna, ali na svakom sledećem ispitu mu zahvaljujem.
Sa diplomom sam ponela i njegove reči. Biti intelektualac znači uvažavati, ne isticati sebe, biti pošten prema tuđem znanju, savladati prošlost kao temelj sa koga krećeš u individualnost.
Scena treća
Posle fakulteta fali mi vozačka dozvola. Upisujem se na kurs, dolazim na prvo predavanje. Učionica je puna, instruktor traži da se predstavimo imenom i zanimanjem. Dolazim na red pred kraj, kažem ime i stanem. A onda prvi put naglas izgovaram:
- Profesor.
Opet tajac, pa okretanje i komešanje. Dvojica ispred mene se podgurkuju, žena pored se malo izmakne.
Stižem kući u šoku. U mojoj porodici se studiranje podrazumevalo. Diploma je dočekana kao logična. Svi moji prijatelji su bili isti takvi.
Vozački kurs mi je razbio stakleni mehur. Kasnije saznajem da je u staroj Jugi bilo četiri posto ljudi sa visokom stručnom spremom. I ja sam bila tu. Sa stavom iz druge scene. Tada još uvek ne znam da će to biti poraz.
Scena četvrta
Moj otac sedamdesetih godina dolazi u veliki kombinat kao druga osoba sa završenim fakultetom. Sve do devedesetih to je privilegija. A onda predsedava disciplinskom komisijom koja kažnjava rukovodioca zbog izvesnih malverzacija. Ni on nije svestan da je potpisao poraz. Pada u nemilost, opstaje još dve godine, a onda se, pritisnut okolnostima, zapošljava u privatnom preduzeću onog istog lika kome je sudio.
Inflacija divlja. Svi preživljavamo sa njegovom velikom deviznom platom. Žrtvovao je čast radi opstanka.
Moji prijatelji i ja, žitelji iz onih četiri posto, odavno smo porodični ljudi, ali visimo na roditeljskom kazanu. Lepo je to definisao Nele Karajlić. Mi smo HAUSTORČAD. Deca bivših službenika, vojnih lica, intelektualaca, nespremna za kombinacije novog vremena.
Scena peta
Proleće 2001. Već smo se odmorili od lupanja u šerpe i protesta. Sa nevericom gledamo u sve duže spiskove članova partija na vlasti. Svedoci smo otimanja za fotelje. Ali se i dalje osećamo kao pobednici. Tačnije, još uvek se osećamo kao pobednici. Haustorčad su sklona idealima.
Srećem drugaricu. Žuri. Doterana je i lepo obučena. Pitam kud je krenula, a ona u letu odgovara:
- U stranku. Važan sastanak.
Začuđena sam jer je ne znam kao političnu, a ona me zove popodne:
- Ej…znaš ko će ti biti novi direktor?
Ne znam, naravno. Glasanje u školi je tek za koji mesec. Ali ona već zna.
Krajem godine, kada je imenovanje potvrdilo njene reči, shvatam da se ambis nije zatvorio. Samo je nakratko prestao da radi.
Scena šesta
Januar ove godine. Policija bije studente u holu fakulteta. Kao što ih je tukla i cele prethodne. Njihove profesore otpušta, sudije proglašava za izdajnike, glumce precrtava kao nepotrebne, a kordonom čuva beogradski park i njegove žitelje, vlasnike debelih dosijea, koji su od vlasti proglašeni za rodoljube na braniku otadžbine. Oni su ojačala vreža zviždanja i izmicanja koje sam preživela, prirodna su posledica uspešno snađenih u vremenu takozvane tranzicije.
Dok gledam propast, poražena sam. Besna na onih četiri posto. Besna na sve profesore sa svog fakulteta. Očajna zbog poretka koji nas je vaspitao da razumemo, da se povučemo, da ne gubimo energiju na tumačenje muzike gluvima, da verujemo u snagu obrazovanja. To nas je dovelo do putače. Jer, prostota je za to vreme grabila, širila se, jačala po prostoru koji smo joj ostavljali. Nabila je sve koridore svojim nedovršenim snovima, polovičnim znanjem i neutoljivom potrebom da sve pretvore u materijalno. Moral je postao lastiš koji se rasteže po obimu situacije koja se nađe na putu.
Svedoci smo potpunog i razgoropađenog trijumfa prostote. Ne postoji više ni jedno mesto zaklona. Trovanje i odstrel bez skrivanja i zazora. Nakazna igra nad poštenjem i čašću kao odmazda za ćutanje. Pendrek po leđima da iscrta liniju koja poništava zvanje. Zgusnuti kordon ispred kriminala kao znak pitanja za svakog ko se sakrio i poslao svoje dete da mu obezbedi budućnost.
