Tokom ratova devedesetih među ljudima je kružio jedan nakazni vic. Govornik nagovesti kako će ispričati poslednji vic o Muji i Hasi, a onda izgovori: „Bili Mujo i Haso…“ Sledilo je ćutanje jer auditorijum očekuje nastavak, pa objašnjenje: „Nema dalje, to je sve, bili Mujo i Haso.“ I narod se smejao.
U škole su nam tad dolazila deca sa ratnih područja, unezverena i iščupana. Po noći su patrole lovile muškarce sa pozivima za rat u kome ne učestvujemo. Sa ekrana su iskakala mrtva tela samo naših žrtava. Od usta do usta stizale vesti o opsadi Sarajeva i snajperima koji gađaju po redovima za hranu i vodu. Savom i Drinom su plovili leševi posle Srebrenice.
Mračna vremena su bila. Još mračnija su dolazila. Nabildovano rodoljublje nas je podelilo na Srbe, Hrvate i Muslimane. Zaboravljena je podela na ljude i neljude. Svaki potez svoje strane je tumačen kao ispravan. Greške i zločini su bili preko granice. I niko se sa naše obale nije pitao da li bi vic bio smešan ako bi glasio: bili Dragan i Milan…tuđe žrtve su bile opravdane, naše nevine.
Na ovim podelama su nikle nove elite. Političke i finansijske. Moć je zahtevala pokriće. Narod je progutao udicu, hranio se bačenim sendvičima sa omotom najprizemnijeg nacionalizma, bez svesti da je halabuka proizvedena na vrhu samo paravan za igre, otimačinu i krađu. Duboko posvađan, sa večno hranjenim osećajem ugroženosti, narod je verovao, kleo i psovao. Horom se dirigovalo vešto. Jedna ruka je držala palicu, druga svlačila sve što može da stane u džep.
Tako smo vremenom dobijali nove varijante vica: bile fabrike i preduzeća, bili zakon i sudovi, bilo pozorište, bio sajam, bila Jovina i Peta, bio Bitef i ostali festivali, bio Egzit, bio Kesić, bila Kvadratura kruga na svakom mestu, bile sale za tribine i razgovore…
Dok se narod, nošen zaljuljanom matricom, svađa, gnuša nad besprizornim grafitima, kreči i obnavlja fasade, dok se prebraja po komemoracijama, čuva gradove od nepoželjnih gostiju, ganja sa policijom i vadi špijune iz telefona, novčanik mu se tanji, pravda izmiče, gaze ga džipovi, padaju plafoni. Dok narod gleda da vrati kredite potrošene na goli život, niču naselja na vodi. Dok zatvaraju muzeje pred kamerama novinara koji neće da slušaju i biblioteke pune isključivo ćirilicom da bi očuvali nacionalnu čast, grade Ekspo.
Taj narod, kao svitac uhvaćen u teglu, smušeno udara u zidove, mrzi, a ne zna zašto mrzi, sirotuje, a ne shvata zašto, žmuri po zahtevu, po navici i neznanju, sluša, bojeći se goreg, gazi, jer se plaši da ga neće biti. Vic sa početka priče može postati apokaliptičan: bio jedan narod.
