Definicija rodoljublja je jednostavna. Znaju je i moji najmlađi đaci. Prepoznaju u pesmama kao „ljubav za oblak“, kao Šantićev prkosni glas koji otadžbinu oseća na svakom mestu „gde je srpska duša koja“. Razumeju duboku vezanost za mesto odrastanja u svemu što nas okružuje, rezonuju kako domovina nije prostor omeđen granicom, već zbir svega što nosimo u sebi, mesto gde su ljudi koje volimo, uspomene, sigurno polazište u budućnost, kućica slobodica, spokojstvo i mir.
Nezgodno je što ovaj romantični zanos mojih đaka potone u stvarnosti kuda nužno ulaze kada zatvore vrata učionice. Već odavno, kod nas je rodoljublje prestalo biti osećanje zajedništva i pripadnosti, solidarnosti i sigurnosti. Pretvorilo se u značku na reveru iza koje je sve dopušteno, u dreku i nadvikivanje sa busanjem u prsa, u takmičenje ko je veći patriota, u međusobno obeležavanje izdajnika. Postalo je sve, samo ne ono što treba da bude. Jer, biti rodoljub, znači voleti ljude, biti solidaran, znati kuda i zašto, govoriti slobodno, činiti sve da nam bude bolje…svima da nam bude bolje, ne samo meni. Biti rodoljub znači želeti mir i slogu, raditi najbolje što možeš, saslušati kritiku, usmeriti se ka zajedničkom.
Da li je rodoljub jedan govornik koji u Kragujevcu, u oktobru, kada tim gradom šetaju senke poginule dece, izjavi sledeće:
„Građanima se danas nudi politički scenario sličan onom iz 2000. godine, ali su ovoga puta u njegovo sprovođenje uključene i obrazovne ustanove. Smatraju da nismo naučili ništa. Podmeću nam istovetnu situaciju, samo što su ovog puta ušli i u škole i iz njih izveli đake. Nas Kragujevčane istorija uči da strepimo kada našu decu izvode iz škole.”
On voli da se slika sa šajkačom pored kazana za pečenje rakije, da se predstavi kao neko kome je domovina u srcu, a srpski seljak na duši. Ispod te šajkače stoji podmukla potreba da se, pod plaštom ugroženog patriotizma, sve dovede u pitanje, ukalja i posvađa kako bi se ostvario interes. Ta potreba je spremna da zaboravi kako je na tu decu koji pominje prvo pucalo razuzdano nasilje i nemoćno siromaštvo, da su ranjeni neskladom i prostaklukom u kome žive, da im zjape koferi koje će pakovati u nemanju načina da opstanu ovde, a zatim se na sve srušila nadstrešnica, pa su ih lagali, tukli i vređali. Pa im je dosadilo. Pa su izašli na ulicu, fakultet, po fakultet. Tek onda dobili podršku svojih profesora. I dobrog dela zajednice. Tim redom je krenulo da se para, a onda nezaustavljivo krenulo dalje.
Šajkačom se rodoljublje ne dokazuje. Rodoljublje ne može biti poziv na mržnju. Ako voliš decu, ne govoriš im da su glupi, zavedeni, da im se podmeće. Ranjeni grad ne vređaš iznova. Ne porediš nastavnike svoje dece sa krvnicima koji su nasumice streljali. Ne deliš narod na MI i ONI. Ne tetoviraš relikte prošlosti po koži, već ih nosiš u duši. Ne optužuješ za izdaju, već slušaš i uvažavaš suprotna mišljenja, trudiš se da budeš deo celine, naučiš šta je ispravno, radiš baš tako i ostaneš na strani pravde, ma koliko te to koštalo, radiš baš onako kako su ta deca u školi učila da se voli i poštuje domovima, ne govoriš im da idu ako im se ne sviđa, čuvaš im srce za budućnost.
Pravi rodoljub ne stavlja značku. Verovatno je da nikad i ne razmišlja o sebi kao o rodoljubu.
Rodoljubi su danas glumci šabačkog pozorišta, prognani iz svoje kuće na improvizovane pozornice po kafićima, spremni da brane svoj rad i ideju slobodne scene. Ako je pozorište igra, ako je drama istina, ne može se sabiti u tesni krug političke odmazde. Šabački glumci to nose po Srbiji. Bez njihove žrtve i upornosti, bez njihove spremnosti da ličnu udobnost podrede zaštiti opšteg interesa, pozorište ostaje samo zgrada otužnog vodvilja i potrebe da se pokaže ko je gazda u kući. Rodoljublje je sloboda. A sloboda ne trpi gazdu.
Rodoljubi su danas profesori niškog fakulteta koji su proterani da se hrane na kazanu jer nisu dozvolili da se studije srpskog jezika i istorije podrede trenutnom interesu. Naučna ekspertiza i sudska presuda nisu dovoljne da urazume busače u nacionalna prsa. Rodoljublje je znanje o sebi u prostoru internacionalnog. Znanje podrazumeva validne argumente. Argumenti moraju biti u skladu sa intelektualnom čašću. Jer, rodoljublje ne trpi laž.
Rodoljubi su danas svi oni koji neće da ćute i mire se sa nepravdom, svi oni koji se ne plaše da otvoreno pruže prst i pokažu, svi oni koji su stali u odbranu struke, oni kojima je dosadilo da sklanjaju oči od nepravde, oni koji neće da se pokrivaju maglom sopstvenog oblaka, oni koji vide kako tuđa nesreća nije daleko bilo, već zajednička muka. Rodoljublje je istina i razgovor. Rodoljublje podrazumeva zaštitu neprikosnovenog. Zahteva otpor u slučaju rušenja. Nije etiketa. Nije galama. Nije poziv na mržnju. Rodoljublje je slaganje prema cilju gde svima na kraju bude dobro.
