Javnost je ponovo podgrejana slučajem nasilja u Mrčajevcima. I uvek gledamo istu matricu. Glas kreće od roditelja koji, u sudaru sa gluvim sistemom, odbijaju da ćute. Prenose ga mediji. Prihvata i raspaljuje zajednica na društvenim mrežama. Svuda ogorčenost. Situacija linča, sopstvenih shvatanja prava i pravde, poziva na odgovornost.
Ovakva atmosfera ne pogoduje nikome. Roditelji žrtve prolaze kroz pakao neprekidnog dokazivanja, povređuju mesta koja bole, koja ne mogu srasti jer su, umesto adekvatne pomoći, dobili tapšanje po ramenu i udružene suze. Dobili su saučesništvo, ali ipak ostaju sami, jer udaraju u zid, poneti su podrškom, ali problem nije rešen.
Žrtva je dete. Traumatizovano je nasiljem. Obeleženo pojačanim interesom okoline koja ga u našim uslovima ne štedi, već, želeći detalje i ispovest iz prve ruke, dodatno povređuje. Dečijoj duši ne odgovara „popularnost“ ovog tipa. Ne odgovara nikome. Na bučnoj solidarnosti će moći da se vozi neko vreme. Stid će ostati, stigmu će nositi. Pravu pomoć će dobiti tek kada se halabuka smiri, a i to će zavisiti od upornosti roditelja, njihove svesti da je detetu potrebna stručna pomoć, da neće sve proći samo od sebe i zaboraviti se. Na kraju, i od platežne moći tih roditelja.
Najglasniji napadi su na školu u kojoj se nasilje desilo. Smatra se kako škola nije uradila ništa. Disciplinske mere prema počiniocima su, po mišljenju javnosti, preblage, nedovoljne, gotovo smešne. Zakonski okvir koji škola primenjuje u situacijama nasilja ne poznaje niko, ali svi znaju da škola nije postupila dovoljno strogo. Operiše se polučinjenicama, traže izjave rukovodilaca i nastavnika, iza svake se piše znak pitanja, pojavljuju se „pouzdani“ insajderi. Jedino se ne čuje glas stručnjaka. Ili se čuje, ali tone u graju željnu ogoljene batine.
Policija, sud i centar za socijalni rad ostaju u blagoj senci. Pošto većina diskutanata ne poznaje zakon i protokole o postupanju u slučaju nasilja, ove tri institucije budu prozvane tek kada se prašina nad žrtvom, počiniocima, njihovim roditeljima i školom slegne. Tada i ove tri institucije budu upitane šta su učinile, uz unapred stvoreno uverenje da nisu učinile ništa. Usledi neko mlako obaveštenje, zvanično i uzdržano, narod se nasmeje, dodatno ogorči i nastavi po svom jer je klima nepoverenja odavno potopila svaku relevantnu instituciju.
Krug se zatvara. Društvo se ispuca. Žrtva odlazi u zaborav. I počinioci odlaze u zaborav. Ni o kome više nećemo ništa čuti. A svi su deca. Svima im je potrebna pomoć. Adekvatna pomoć. Sistemska i stručna. Žrtvi da preboli. Počiniocu da nađe pravi put jer je i on žrtva. Žrtva koju je lična nesreća dovela do zločina.
Mi smo društvo u kome nasilje raste, indukovano je sa svih strana. Stravični oblici nasilja dešavaju se u svim sferama, plasirani su svakodnevno, tolerisani. Deca ga trpe jer je zaštita postala nemoguća. Dve velike tragedije iz 2023. su otreznile javnost, zaoštrile zahtev da se zakoni poštuju, ali poboljšanja nema. Ispod gomile papira koji je naložen za ispisivanje kada se incident desi, suština je nepromenjena. Temelj je napukao. Društvu ostaje buka i bes. Žrtvama samoća.
Kao i u mnogim drugim sferama, zakon koji je škola obavezna da primenjuje u slučaju nasilja je dobar i sveobuhvatan. Definisani su oblici i nivoi nasilja, precizno je naveden svaki korak, rokovi i nadležnosti. Dobro je promišljena i ograničena uloga pojedinca koji može biti pristrasan. Zamenjen je timom čija je uloga presudna. Nastavnici su prošli niz edukacija. Nezavisni čitač zakona bi bio vrlo zadovoljan.
Škola po zakonu ima svoje saradnike u policiji, sudstvu i centrima za socijalni rad. I ovo je definisano kroz protokole. I ovde se na papiru zna svaki korak. I ovde bi nezavisni čitač bio zadovoljan.
A onda dođe stvarnost koja sve demantuje. Porodica koja živi u okruženju nasilja, nemaštine, koja zanemaruje svoju primarnu ulogu, stvara decu nasilnike. Škole su urušene spolja i iznutra. Spolja nepoverenjem i ukidanjem dostojanstva, stalnom sumnjom u dobre namere i kompetencije. Iznutra strahom, nedovoljnošću kadrova koji se, kad prigusti, obećavaju, ali ne dolaze, nekompetentnim pojedincima koji neće da talasaju bez potrebe, gomilom papira iza kojih nestaje suština. Policija i sud postupaju po pozivu škole, nekad ažurno, nekad selektivno. Tužioci često zažmure nad aktivnostima izvesnih aktera što dodatno raspali gnev. Suđenja su neopravdano duga, za žrtvu mučna, za javnost neobjašnjivo tajnovita. Centri za socijalni rad se guše u gomilama predmeta i svoju ulogu ne stižu da ispune. Veza između prirodnih saveznika, porodice i škole, narušena je, dovedena u pitanje. Krug zaštite koji stvaraju škola, policija, sud i centri za socijalni rad, klimav. Čitavo društvo razdraženo. Žrtva se ispituje i preispituje do iznemoglosti. Počinioci se razapinju. Bes kulminira u zahtev za hitnom reakcijom. Sva saopštenja se relativizuju. Prostor zauzimaju teorije zavere, vesti koje se prenose iz pouzdanih izvora od čoveka koji zna čoveka. Ispucava se jed i traži krv. A onda oštrica popušta, stiže zaborav i neka nova afera koja će prethodno potopiti.
Izlaska iz ove spirale nema bez temeljnog reseta. Najpre društva koje je ogrezlo u nasilju. Reseta institucija koje moraju raditi po zakonu, dosledno i nepristrasno. Reanimacije poverenja. Poštovanja stručnosti. Izbegavanja senzacionalizma. Razumevanja da su sva deca naša deca. Da je za žrtvu najdragoceniji osećaj zaštićenosti, mir i stručni pristup. Za počinioce objektivna kazna, ne osveta, zatim rehabilitacija. Za roditelje adekvatna podrška, i ljudska, i institucionalna, bez obzira kojoj strani pripadaju.
Nasilje neće nestati. Bilo ga je i biće ga. Ali, kada svaki kamenčić u sistemu opravda svoj postupak, vratiće se poverenje. Sa njim će žrtva dobiti dostojanstvo, a nasilnik mesto koje mu sleduje.
