U poslednje vreme imam snažan osećaj da mi je neko ukrao život. I da sve ovo što je bilo nisam bila ja, već nešto sasvim drugo, nešto što se mora, a ja samo čekam da sve to prođe, pa da se pojavim.
A meni je dosadilo da čekam! Nemam više vremena da čekam! Neću više da čekam!
I da ćutim.
Ako još samo malo budem čekala, potpuno ću umreti.
A čekala sam svašta, pa i sad samo to radim.
Prvo sam čekala da porastem, pa da budem svoj čovek. Kad sam postala svoj čovek, inflacija mi je uporno jela platu, pa sam morala da se borim da ostanem čovek, čak i u situacijama kad mi nije bilo sasvim jasno šta ću ujutru jesti i pušiti, kako ću platiti ono što mi mogu iseći ili zavrnuti, kako ću oteti dve litre mleka od goropadnih i objasniti im da imam bebu koja ne razume da su vremena teška i ne može da podnese mleko iz zamrzivača. Morala sam ponovo da se smanjim i prosim od roditelja. A nije isto kad prosiš jer ideš na školsku igranku, pa u cenu karte ukalkulišeš i paklo cigara, i kad, već mator i diplomiran, u cenu pelena kalkulišeš sutrašnji ručak.
Zatim su došli ratovi u kojima smo mi učestvovali, a naša država nije. Usput sam morala resetovati kompletan istorijski kod koji mi je kroz školu ugrađen. Sve što je do tad važilo, bila je upitna istina. Trebalo je čekati da se sva ta nova znanja stalože i budu prepoznatljiva kao lični identitet.
U ratovima su se pojavili neki ljudi koji su se borili za naše interese, koji su me zastupali i u zemlji i u svetu. Od mene su napravili zločinca i šovinistu, prepravili su mi državu, ukinuli su mi pravo da putujem, a usput su mi udeljivali crkavicu od plate, tražeći da čekam dovoljno dugo dok svet ne shvati našu istinu. I ja sam čekala da sve to prođe, iako moja istina nije nikako bila ista kao njihova, a nisam ni tražila da neko ubija u moje ime. Ti ljudi bez mandata su me izbrukali gde god su stigli, rugali su mi se da nisam dovoljno veliki patriota, optuživali su me za izdaju i nepoštovanje kosovskog zaveta i nebrigu za svu našu braću van zemlje.
Posle ratova su došle neke pobune, ali nedovoljno velike da nadviču sve optužbe i da speru sram. Tada je bilo malo lakše čekati jer mi je bilo jasno da ne čekam sama. Društvo nije bilo loše, samo su neki bilo pomalo preterani za moj ukus. Predstavljali su se kao najveći čekači od svih čekača.
Onda je došlo bombardovanje. Pobegla sam u selo da sačekam kraj. Nisam slušala sirene i trčala u podrum, ali sam se budila uz vesti o smrtima i objašnjenjima da pravda mora pobediti svako zlo, pa i ovo naše ničim izazvano. Bilo me je sramota da kažem kako ja nisam u ratu i nemam razloga da se borim za bilo šta od toga što su smislili u moje ime, pa sam čekala da se završi, da preživim i da se život nastavi po starom.
Usput sam se razvela, pa sam čekala da svet prestane da me mrzi i ispituje.
Onda su opet došle pobune i preokret. Čekala sam da svet počne da me gleda kao normalnu, da se spere sav sram iz nekoliko decenija, da se otvore granice, da se ukinu partijske knjižice, da porastu plate…Ništa. Opet je neki svet bio zaslužniji i spretniji u naplati revolucionarnih tekovina, pa sam morala biti strpljiva i bez pogovora čekati da se svi apetiti namire. I žmuriti, praviti se da ne vidim, kako oni, koji su najviše vikali protiv prevara i krađe, sada razvlače sve čega se dohvate, a nekad traže i da im se javno prizna da imaju pravo na sve to zbog staža u borbi za novi život koji su mi darovali. Pojavili su se i neki novi, u staro vreme potpuno osrednji i nevidljivi, ali sada apsolutno zgodni jer ćute i slušaju, a nisu svedoci onoga što je pre bilo.
Opet sam čekala da nešto prođe, da se nešto unormali, ili da mi, bar, ne objašnjavaju kako je sve super, samo ja ne razumem i uvek se nešto bunim. Želela sam da prestanu da rade bilo šta u moje ime, jer me je bilo sramota vremena koje sam utrošila objašnjavajući kako su oni pravi ljudi koji će znati šta je dobro i koji će sve živote izvesti iz rasula. Bilo mi je žao iluzije da je poštenje ista kategorija za sve…Njihovi ideali su počinjali i završavali u granicama sopstvenih masnih guzica koje su porazmeštali, a od mene su tražili da poštujem autoritet vođa, jer oni imaju viziju. Znam jedino da su od svih vizija uspeli samo u tome da mi ukradu život.
Zatim je došlo ovo novo doba naprednih shvatanja da je sve dozvoljeno i moguće samo ako dovoljno jako vičeš, vređaš, ako dokazuješ da si veći Srbin od svakog postojećeg Srbina, ako nemaš kičmu, već prilagodljivu elastičnu oprugu. Došlo je vreme da me nazivaju statističkom greškom i da ne smem ni da kažem ko sam da me ne bi optužili za izdaju i poslali narodne patrole da mi presude za nemoral. Samo šapućem i šištim dok slušam koliko sam loša i nezahvalna, koliki sam izdajnik i kako širim defetizam i radujem se ako moj narod propada. Vređaju me svakoga dana jer nemam ukusa ni dara da prepoznam prave vrednosti, već sve gledam elitistički i potcenjujem običnog i poštenog radnika, a naročito seljaka. Ironično me nazivaju stručnjakom i smeju mi se u lice jer ne verujem da smo bolji od celog sveta, nego upoređujem i ističem tuđe vrednosti, a svoga se stidim. Zla sam i pokvarena, pa mi prišivaju bivše saborce, one koji su krali u ime naše zajedničke ideje i pravili me ludom. Ne vredi što kažem da oni nisu odavno moji. Napredna misao odgovara: bili su oni tvoji i svi ste vi isti, samo pare volite i rušenje naše divne zemlje.
I onda ja čekam da vidim kada će ovo biti moja zemlja i kada će prestati da me zastupaju i da mi objašnjavaju. Čekam i ćutim jer me je sramota od svega što pričaju. Jer ovo nije moj narod. I ovo nije zemlja u kojoj ja hoću da živim. Neki su mi oteli život i oteli su mi zemlju, izbrukali me i ponizili toliko da ne smem da kažem ko sam, a da ne počnem da se izvinjavam.
I na kraju je došla korona. Sad treba da čekam da i to prođe i da me spasu oni kojima ne verujem ni kad mi kažu koliko je sati. Oni koji su veći Srbi od mene, koji su bili bolji studenti od mene, koji su naplatili svoja ratna učešća i sve bojeve, čak i oni koji su lagali, pa su uhvaćeni u laži, ali ih vrhovnik ne da kao vernike koji su se pokajali, a bog takve najviše voli…Ima i onih koji bi da mi tumače srBsku čast, da mi objašnjavaju privrženo roditeljstvo, skromnost koju žena mora imati ako želi da bude cenjena, a ne da se, kao razmaženo dete, buni zbog par šamara, povedena dekadencijom zapada…
I tako…
Treba da čekam…a možda neću ni preživeti.
Hoće li me kao Jozefa nadživeti sram?
Hoće…ali neću više da ćutim!
