Jednom je Anđa otišla sa mamom kod neke tetke. Tetka je volela i Anđu i mamu i ceo svet. Uvek se smejala. I sve joj je bilo lako. Nije nikad gledala vesti jer su to same gluposti i samo nas lažu i sve samo crno. Njen svet je bio roze. Kao i njena kuća i cveće i zavese.
Kako je ona samo pričala! Kao kad teče voda preko kamena i sliva se u neki duboki jaz. Tiho, neprekidno romorenje uz smešak.
Nikad nije dugo sedela. Stalno je nešto ustajala i donosila i sećala se usred rečenice da ima još limunade, a vidi kolika je vrućina, da je zagušljivo u sobi, a napolju je baš lepo, da je muzika preglasna, pa ne može da čuje šta ovo dobro dete priča. I sve tako.
Anđa je volela da ide kod te tetke. Bila je to čista radost.
E, jednom kad su otišle, nešto se desilo.
Tetka je izvadila krempitu iz frižidera. Ona je uvek imala nešto u frižideru. Jer je uvek imala goste. Jer su je voleli.
Anđa je dobila prvo parče. Ono se malo iskrivilo jer uvek kad se vadi prvo parče, nezgodno je, ali nema veze, pa mi smo svoji, a bitno nek je slatko, pričala je tetka, kao i uvek što priča.
– A što ti uvek praviš ove krempite kad su ti šljonute?
– Ne znam šta sam sad radila. Uvek sve isto i vidi kako su ispale. Ne znam šta im je.
– Pa uvek su ti šljonute.
– Anđice, ne glupiraj se! Šta ti je odjednom? Šta fali krempiti? Ako nećeš, ostavi i ćuti – smeškala se mama.
– Ma, pusti dete. I ja navalila da pravim krempite, a bolje da sam onu moju lenju pitu…I to volite.
– Ona ti je uvek dekava. Mama kaže da je nikad ne ispečeš do kraja. Valjda nemaš strpljenja.
– Kad sam ja to rekla? Tetka uvek lepo mesi.
– Rekla si da te uvek boli stomak od nepečenog testa.
Tetka se i dalje smešila. Njenu ružičastu boju nije moglo ništa da polije.
Mama se setila da mora odmah da krene jer je čeka puno posla. Vukla je i drmusala Anđu:
– Samo da mi dođeš kući da ne vičem ulicom i pravim još veću budalu od sebe…Samo da dođemo…
I došle su.
Mama je počela sa vrata da viče:
– Zašto me brukaš? Možeš li nekad da preskočiš nešto tim jezikom? Zemljo, otvori se da propadnem od blama, da me nema…Onako fina žena, onako dobra, onako te voli…A ti?! Šljonuti kolači, dekavo testo…
– Pa ti uvek kažeš što mesi kad ne zna…
– Ne zna, ali voli. I to se, uostalom, ne govori drugima. To mi pričamo.
– Nisam je uvredila. Bila sam ljubazna.
– Ne. Bila si nevaspitana. Znaš li ti šta znači biti ljubazan? Znači reći nekome nešto lepo, pohvaliti ga.
– Pa, ja sam joj lepo rekla… da ne pravi budalu od sebe… da je ne bi ogovarali.
– Ništa ti ne razumeš.
Ali Anđa je razumela. Od sada će samo u proverenom društvu biti ljubazna.
