Ovo pišem posle jedne mučne neprospavane noći u kojoj sam se borila sa osećajem poniženja i beznađa. Možda ja sve to doživljavam previše emotivno, ali kako god poređam činjenice, vidim da nam nema spasa. Bar ne skoro.
Sinoć sam gledala Utisak nedelje i tema je bio novi rudnik koji će biti u našem kraju. Pratim priču o otvaranju kamenoloma na Ceru. Slušam vapaje ljudi sa Fruške gore. I odjednom sam osetila da se nalazim u obruču koji se sužava i preti. Nas uskoro neće biti. Prekriće nas prašinom, otrovom.
Ne, nemam nade da ćemo se odbraniti! Nemam nade iako sam besna i spremna na odbranu.
U zemlji apsolutnog terora, medijskog, intelektualnog, mentalnog, može li se čuti glas zdravog razuma? Da li će ga neko uvažiti?
Prisustvujemo degradaciji svega normalnog. Nude nam se najbezočnije laži. I više niko nikome ne veruje.
Decenijama unazad razgrađuju se institucije i korupcija cveta. Znanje je gurnuto u stranu i više ništa nije sramota reći ni uraditi. Profit je postao jedino merilo vrednosti. Izabrali smo da nas vode lažljivi, iskompleksirani, osvetoljubivi. Dozvolili smo da nas posvađaju sa svima, da nas posvađaju i samim sobom jer se često pitamo: jesam li ja lud, ili ovde nešto nije kako treba. Zaćutali smo, najsramnije smo zaćutali jer su nas uverili da smo nemoćni.
Evo samo nekoliko sličica, nabrzinu složenih, jer mi bes ne dozvoljava dublje promišljanje, a postala sam sklona i da zaboravim šta je bilo pre deset dana, zgrožena nad onim što gledam danas.
Jagodina, podvođenje i prostitucija. Silne optužbe preko televizije, svedočenje Igora Jurića o političaru pedofilu za koga bivši šef policije zna, svakodnevna gostovanja Palmina po svim televizijama, terevenka na Hepiju uz pesmu i pocupkivanje razgolićene voditeljke. (Uzgred, ta voditeljka će se sigurno zalagati za sve klauzule rodno senzitivnog jezika. To što ne pokazuje ni trunku senzitivnosti prema ženama koje su bile prinuđene na prostituciju zarad nekog sitnog benefita, nema veze. Ona je toliko radila da postane to što je, znači slavna, a za ostale: dve hiljade za gospođu.) Evo, prođe od tada više nedelja i više se ništa o svemu ne može pročitati.
Jovanjica jedan, dva, tri…(ko Pobesneli Maks, ili neki drugi visokobudžetni prikaz). Plantaže marihuane pod nosom glavnog grada. Svedočenja policajaca i inih bezbednjaka. Neki pohapšeni, glavni na slobodi. Ministar izgubio partijsku funkciju, a ostao ministar i šef službi bezbednosti. Istog ministra uhvatilo i za šverc oružja, plagiranje doktorata i studiranje na fakultetu koji ne postoji. I šta će sad tako partijski kažnjen? Da lovi švercere duvana po Mačvi?
Bivši opozicionar polomi trafiku. I nije mu to prva tuča. A nije ni prva sumnjiva interakcija sa polusvetom. Odmah, sutradan uveče, on je gost u udarnom terminu najgledanije televizije. Društvo mu u istoj emisiji pravi predsednik skupštine. Ni jedan od ova dva lika nije uvek znao da izabere društvo. Hvatani su u raznim nedoličnim bazenima, sa koferčićima, ali im medijski prostor i podrška ne fale. To je ista ona emisija gde nam Aca Lukas, uz sve domete sopstvene elokvencije, duhovnosti i širokog misaonog spektra, tumači istinu.. isti onaj studio iz koga izlazi Ceca jer su uvredili njenu majčinsku bezgrešnost.
Utakmice sa punim tribinama dok običan svet kažnjavaju zbog nenošenja maske. Policija, kako kaže premijerka, nije znala za okupljanje navijača. Inače bi reagovala. Navijači su svi imali negativne testove i potvrde o vakcinaciji. Za to vreme inkasiramo po trideset plus trideset evra plus tri hiljade za vakcinisane. Dodelio nam šef, našlo mu se u džepu, a mi ćemo vratiti kad budemo mogli. Istovremeno slušamo kako je razbijena žurka od sto ljudi. I kako je razbijena Beton hala tokom Zvezdinog bala na vodi. A nama je suzbijen zdrav razum.
Smenjena rektorka. Nesvakidašnji reizbor. Prvi takav u novijoj istoriji. Smenili je u zakonskoj proceduri, nesporno zakonskoj proceduri, ali po zakonima koje su oni napisali. Ostao je iza nje jedan poništeni doktorat čoveka koji je za duševnu bol nagrađen mestom ministra i bogoslovski fakultet kao enklava koja ne primenjuje propise univerziteta, čiji su profesori optuženi za bogohuljenje jer ne promišljaju na pravi način pravoslavnu filozofiju.
Svakodnevne pretnje, omalovažavanje, dreka i prenemaganje predsednika koji je jednog novinara strogim pogledom ubedio da prošle godine nije bilo izbora. Pa, prošle godine i nije bilo izbora u pravom smislu reči. U tome je u pravu. Bila je to samo parada beščašća, kolone džipova, petarde i limena muzika. Od celih tih izbora pamtim samo tri šabačke opozicionarke koje dolaze pred posed lokalnog šibadžije i traže od njega da kaže čemu mu služe toliki crni džipovi i odakle su došli. Raspravljaju se sa njim, viču, neće da odu. Pitala sam se, dok sam to gledala, da li je bar onaj što ih je snimao muškarac.
Ima još….mnogo…i zato mislim da nema nade. U ovom moru ćutanja. Pomoriće nas, a mi ni glasa nećemo pustiti. Neki će čak i tada braniti svetlu ideju vođe koji nas vodi u svetlu budućnost, u koju stižemo za dve do tri godine. Nema veze što ulaze u krematorijum. Verovaće. Sistematski i planski je uništen svaki glas kritike, svaki glas struke, svaki glas koji je drugačiji. Ukaljan je ugled svake institucije i seljački ispljuvan svaki stvarni poznavalac neke materije. Opljačkano je sve i, mislim, o razmerama pljačke koja se kod nas desila od devedesetih do danas, učiće se, navodiće se kao primer za zlo. Čudiće se neke buduće generacije kako je država mogla opstati kad je toliko besomučno pljačkana, i to pljačkana po zakonu. Pitaće se ko je doneo te zakone po kojima nešto što je naše odjednom postane samo tvoje, pa si ti uspešan jer si se snašao, a ja sam glup jer sam učio. Crtaće se mape poljoprivredne zemlje koja je pretvorena u rudnike, u ekološko smetlište usred Evrope. Zgranjavaće se nad činjenicom da je narod dobrovoljno ostavio pšenicu, traktore, voće, tikvice i paradajz i sišao da kopa u rudniku sedamsto metara pod zemljom. Svedočiće udžbenici besmisla o narodu koji je dobrovoljno pristao da bude živ zakopan. Za to vreme će potomci naših današnjih gospodara leškariti po penthausima evropskih gradova sa diplomama prestižnih fakulteta u džepu, sunčaće se po egzotičnim plažama i puštati da im vetar mrsi kosu na skupocenim jahtama. I umiraće od smeha, ponosni zbog saznanja kako su nas njihovi dedovi onako seljački zajebali.
