Ja sam od onih koji veruju u red, vaspitanje, čast, dostojanstvo, zakon. Još i gore od toga. Ja sam od onih koji bi ove vrednosti branili do krvi, čak i na sopstvenu štetu. Jer: red je red…Rasla i vaspitana da poštujem druge, u solidarnom pionirskom duhu (za mlađe: to je ono kada voliš drugove i drugarice i sve njihove različitosti, ne svađaš se, pomažeš slabijima od sebe, ne ističeš sopstvene vrednosti i sl). Završila školu, roditelji dolazili samo na roditeljske i ostavili me sa dvojkom iz fizičkog jer je to moja ocena, iako im je profesor bio prijatelj. Ostale ocene su bile petice. Ja isto tako radila sa svojim detetom iako je išla u školu gde ja radim. Verovala sam da tako treba. I dalje u to verujem iako me stvarnost demantuje svakodnevnim šamarima.
Završila studije, zaposlila se. Nije bilo derneka jer se smatralo da su to normalne stvari. Ok, bilo mi je malo krivo. Onda se udala, dobila dete, pa se razvela. Izašla sa dve torbe i bez alimentacije jer sam verovala da su i ljubav i razlaz pitanje časti. Posle toga još deset godina radila dva posla da bismo nas dve preživele. Ne žalim se, samo pričam. Tako je bilo. Kada me je posle niza godina jedan prijatelj, koji ima veću dozu adrenalina u krvi i sumnjivu biografiju, pitao zašto sam tako uradila, rekla sam da ne mogu da se sudim i prosim po šalterima. Ma kakav sud, odbrusio je besno, što nisi mene zvala. Bila sam zgranuta. Zar i to postoji?!
Kupila stan. Preko agencije. Ugovor potpisan kod advokata uz pregled svih papira. Zgrada je bila u izgradnji. Useljenje je planirano za par meseci, ali sam ja provela još tri godine kao podstanar. Jer, isti stan nije prodat samo meni, još nekoliko ljudi je potpisalo isti ugovor kod istog advokata, a izgraditelj je, istovremeno, prekršio uslove za legalnu gradnju, a usput je i poginuo. Mi, prevareni kupci, žalili smo se svima, pa i predsedniku opštine. On nas je primio, bio drčan i bahat, skresao nam da smo budale i da se stanovi ne kupuju tako, na neviđeno, i da on ne može da nam pomogne. Kada smo ga pitali kako je moguće da zgrada nikne i dovrši se u centru grada, da prođe pored svih nadležnih inspekcija koje gradnju kontrolišu, nije znao da odgovori. Mi nismo bili građani po njegovom ukusu. Najbolje od svih nas je prošao jedan lokalni mafijaš koji je svoj uloženi novac naplatio u roku od nekoliko dana pošto je investitor umro. Na sastanak, koji smo organizovali tim povodom, došao je, prošao između nas, malo cupkao slušajući naše jadikovke, skočio i rekao: ja ću naplatiti. Tako je i bilo. Mi ostali smo čekali da se zakon promeni i da se sve sprovede kako treba. Tri godine.
Kupila auto. Vozim pažljivo, poštujem propise. Plaćam kazne za prekoračenje brzine bez roptanja, iako su to prekoračenja za deset, ili jednom i za dva kilometra. Jebi ga, tešim se, zakon je za sve. A onda gledam šta se dešava. Pored mene šišaju limuzine sa zatamnjenim staklima, obilaze me na punoj liniji, zaljulja mi se auto kada prođu. Jednom me je takav pratio i uporno svirao da se sklonim. Ne znam samo gde! Put je običan, nema bankine. Valjda je trebalo da nestanem. Kada me je konačno obišao uz sirenu i pokazivanje da sam luda, nekoliko puta je naglo kočio, verovatno sa željom da mi objasni kako je taj put njegov i kako ja sa svojom skromnom kanticom od kola ugrožavam njegovu slobodu i neobuzdani vetar u kosi.
E, sad dolazimo do događaja koji me je isprovocirao da sve ovo napišem. Koji mi je napravio retrospektivu.
Danas sam morala brzinski da uletim u jednu prodavnicu, a mesta za parkiranje nigde. U gradu ludilo. Ja, inače, uredno plaćam za svako parkiranje, malo pešačim, ne ulazim kolima u prodavnicu. Ali, danas je to bilo nemoguće. Ok, pomislim, to je samo minut, a nisam ni jedina. Trčim, kupujem, a kod kola me čeka komunalni policajac (ili milicajac). Traži dokumenta i upoznaje me sa prekršajem. Iza, odmah pored policajca (ili milicajca), u auto seda momak opasnog izgleda u besnoj limuzini. Ćutim, nisam tužibaba, a istovremeno molim da mi ne piše kaznu i pokazujem da mi uplata parkinga još važi, da mesta nema nigde, ali službeno lice me ne sluša. Skroz je službeno. Strogo. I neumoljivo. Momka iza nas nije primetio. Na sve moje izgovore i molbe, rekao je samo: gospođo, šta da vam radim, niste imali sreće, potpišite.
Potpisala! Potpisala sam presudu da sam glupa i da je sve ono što sam naučila i u šta verujem jedno obično sranje. Da, nisam imala sreće. Nisam imala roditelje da me vaspitaju, jebi ga, moj otac je bio i ostao komunista (izgleda da je bio jedini, jer danas to više niko ne priznaje), pa je po tim idealima postupao, završila sam sve pogrešne škole, opet, jebi ga, državne u optimalnom roku, dete sam upropastila jer sam ga voštila da bude ispravno čak i kad to nije njena lična korist, idem na posao u školu koja je postala nužno zlo i gde decu čuvamo dok roditelji ne dođu s posla, a na senku ne smemo nikome da stanemo jer treba da budemo srećni što uopšte imamo neki posao, a treba da imamo svest i da bi neki ubili kad bi mogli da uživaju kao mi sa tri meseca raspusta, vikendima i državnim praznicima. Sve pogrešno!
I kad bih mogla, kao u nekom filmu, sve to ostaviti. Ovako bi to izgledalo: završna scena, put se pruža do kraja horizonta, ja koračam lagano, kamera me snima sa leđa, okrećem se polako, nasmešim se, pokažem srednji prst i odlazim. Odjavna špica.
