Svakoga dana korona uzme sebi po pedeset ljudi. I ništa, i to nam je postalo normalno. Prepričavamo brojke, kažemo: užasno, strašno, i nastavimo dalje.
Kako smo došli do toga da je normalno i da ne treba ništa učiniti, pa da prestane ovaj niz žrtvovanja? Koji to ljudi umiru? Kako je moguće da senka njihove smrti nikoga ne opamećuje, bar one najbliže? Šta je ovo? Svesno žrtvovanje?
Ne, prijatelji! Dugačak je to proces u kome se jedan narod do te mere uradi, pa prestane i sam o sebi da misli. Godinama je sve učinjeno da nam se ukine i bazični instikt samoodržanja. Sa time se svi rađaju, ali on kod nas polako izumre, pa se damo ubiti bez otpora i protesta. Životinja se otima i urla kada je vode na klanje. Mi umiremo bez glasa. Kao brojka.
Decenijama je kod nas ponižena i ispljuvana reč svakog autoriteta. Ljudi ih slušaju sa podozrenjem, čkiljeći sa zadrškom, čekajući da vide šta se krije iza. Navikli su da se uvek nešto krije, da iza svega stoji neki zez, da je država tu da te sažvaće i pljune. Svi profesori, lekari, sudije, inženjeri, sveštenici, umetnici postali su sitna moneta za potkusurivanje. Svaka mudra i stručna opaska tumači se kao izdaja i defetizam. Svako ime, neslažuće sa aktuelnim postulatom, provučeno je kroz blato. Opstaju samo oni koji su svoju lestvicu spustili na žice vladajuće tambure, pa udaraju po bećarcu koji se želi čuti, a znamo da je bećarac pesma bezazlena, vesela, nikoga ne vređa, svakome godi, a lako se pamti. I tako ovaj naš narod uz poskočicu stoji u redovima kao stoka, ne leči se ni od čega, osim od korone i odlazi sa ovoga sveta. Savršeno smišljeno, gotovo genijalno. Ovakav narod bi svaka vlast poželela.
Naši prvaci nas ubeđuju da je država uradila sve. Izgradila je bolnice, nabavila vakcine. Naše je samo da legnemo. Ili da zavrnemo rukav. Ali je narod đubre jedno veliko i neposlušno. I zato država neće više ništa da preduzima, jer više ništa i ne može, pa možemo da biramo. Država se uvredila. Sve nam je dala, a mi tako. Odnosimo se nezahvalno, svadbujemo, letujemo, zimujemo, pevamo po kafanama, a da se vakcinišemo nećemo. Ne verujemo da treba. Njima ne verujemo, njima, oličenju patriotizma, empatije, istine, pravdoljubivosti, lepe reči, tihovanja, skrušenosti, a pre svega pregaocima koji od bele zore samo misle na nas i rade za dobrobit društvenu.
E, sad se ja pitam kako država nije uspela da ubedi ljude da se vakcinišu. Kako je moguće da je stala na polovičnom rezultatu i ne može da mrdne ni korak dalje, pa se ljuti kao razmaženo dete, lupa nogom u pod, preti i poziva na ličnu odgovornost, zdrav razum i katastrofalne brojke? Neki kažu da se boje narodnog protesta, velikog bunta, a idu izbori i ne treba se igrati sa voljom građana. E, pa sad se ja opet pitam kako se samo u ovom slučaju boje, a u drugim slučajevima nastupaju hrabro, samouvereno, drsko, ne osvrćući se ni na šta. Kako nas samo u vakcine nisu uverili, a shvatili smo da su u Savamali ljude vezali dok se ne poruše straćare koje zaklanjaju sveprožimajuću lepotu savremenog grada, da su u Jagodini na zabavama svi bili domaćinski čestiti i hrišćanski čedni, da su u Krušiku neki zlonamerni radnici želeli upropastiti fabriku, pa ih je hapsilo zbog ugrožavanja egzistencije čitave namenske industrije na koju su bahato nasrnuli, da je patriotski prelepiti grb i zastavu na Kosovu, a u Beogradu se busati po priredbama i paradama u slavu iste, da je u redu kada se novinaru zapali kuća, udari mu se par šamara, nazove se šljamom, izdajnikom i narkomanom, da je sve obrazu podobno ako se zviždi kolegi čiji je sin rastrgnut eksplozijom jer se nije najmio da radi kao maneken, već da presipa barut, da je ispravno misliti kako su u Jovanjici gajene rotkvice i nekako se potkrala tona marihuane, ali industrijske, i za to nam nije potreban stručnjak da proceni, recimo neki veštak poljoprivredne struke, već nam se kaže sa najvišeg mesta, da je normalno podići spomenik i cenu istog proglasiti za državnu tajnu, da je dobar štos kada nećeš da kažeš odakle ti pare, već se vadiš na tetku iz Kanade, ili ženu…Dugačak je spisak utvara u koje su nas uverili. Uveravaju i na izborima po šezdeset do devedeset posto. Ovde moram da primetim kako je najveći broj vakcinisanih upravo u mestima gde oni imaju najmanji procenat glasača. Čudna proporcija. Mene bi zabrinula da sam na njihovom mestu.
I na kraju, ništa.
Nema brige. Samo bećarac, prijatelji. Zvona i praporci.
