Evo nam još jedne nove godine sa starim pitanjima, dilemama, strahovima…i na kraju… i nadanjima. Srećna nam bila! Samo da se ne svede na ono: nek smo živi i zdravi, a ostalo nije bitno. Hajde da ostavimo te esencijalne preduslove za sreću, mislim na život i zdravlje, kao nešto podrazumevajuće, pa de se odmaknemo, makar malo, dalje, više i sadržajnije. Da dostignemo neki civilizacijski nivo sreće koji ljudima, osim života, nudi i neke druge stvari.
Ovaj početak godine, kao i svaki, izaziva svakog da učini izvesne rekapitulacije, nešto obeća sebi i drugima, zamisli se kuda će dalje. Kada sve sagledam, čini mi se da mi ova godina počinje kao momenat u kome sam konačno izgubila sva prava. Osim da budem živa. Mada je i to upitno.
Izgubila sam pravo na zdravlje. Virus je žilav, ne da se tako lako. O ostalim bolestima sam prestala i da mislim, a o prevenciji ni ne sanjam više. Ne idem nikuda, osim na posao, i tako već dve godine. Zaboravila sam na letovanje, večernje izlaske, pozorište, koncerte. Nekoliko puta sam prošla kroz paniku da sam fasovala virus i da sam ga prenela celoj svojoj rizičnoj okolini. Par puta sam dala debele pare na lečenje nekih drugih problema. I nisam jedina. Jer polovina našeg sveta ne veruje u virus, ne veruje u vakcinaciju, ne želi ograničenje kretanja. Jer imamo vlast koja neće da im se zamera, kojoj je jedini cilj pobeda na izborima. Jer imamo ono što se zove krizni štab u kome se lekari ne pitaju ništa, a ipak sede tu i daju obrazloženja koja vređaju zdrav razum. Jedini smo u svetu koji nismo imali nikakve mere zaštite u toku praznika. Setimo se samo: tako je bilo i prethodne godine, još nam je premijerka tada svečano otvorila žičaru ispred koje se i danas tiska na stotine ljudi.
E, sad se ja pitam, gde je moje pravo. Gde je moje pravo da se slobodno krećem? Gde je moje pravo da se lečim dostojanstveno? Gde je moje pravo da izlazim, letujem…? Zašto je moje pravo manje od njihovog? Zašto mene moja država ne zaštiti? Zašto država ćuti i pravi se luda kada se krše osnovna epidemiološka pravila? Zašto me laže, pravi ludom, priča mi besmislice i bahato mi se smeje u lice?
Ne, to nije država! To je interesni klub u kome ja nisam član. I nemojmo se zavaravati. Mi imamo interesni klub otkako ja znam za državu, a i mnogo duže. A u takvoj državi samo neki imaju prava na život, posao, ugled i dostojanstvo. Sva proklamovana ljudska prava kod nas postoje samo na papiru, retko se ostvaruju u praksi, ako nemaš čoveka koji će da ti završi da imaš pravo. I mom ocu je bilo potrebno članstvo da bi napredovao u službi prema stepenu svog obrazovanja iako je u tom momentu bio jedini sa fakultetskom diplomom u svom preduzeću. Trebalo je i meni, ali ja tada nisam bila u ispravnom delu članstva. Kada je moj deo stupio na scenu, bilo je previše prvoboraca koji su hteli naplatiti svoj staž. Uvek se znalo kome se moraš javiti ako ti treba neko pravo. Ako takvog znaš, nije nikad bilo bitno ko si, šta znaš, kako radiš. Ugled i bolji život uvek se kod nas sticao brojem poznanstava. Danas je to usavršeno do perfekcije. Danas više ne možeš ništa ako nisi pravoveran. Ne smeš, čak, ni da govoriš jer rizikuješ da ti se tuđe pravo obije o glavu. Jer oni imaju pravo: da lažu, da kradu, da ne znaju ništa, da imaju televizije, internet i društvene mreže, da su osetljivi i uvredljivi, da proklamuju modu od rolki do golih guzica, da uvode i ukidaju, truju, otimaju, biju i ubijaju. Vode su nam prodali, vazduh oplemenjuju spaljujući mazut, zemlju su prodali strancima. I sve zato što oni imaju pravo.
Pa gde je moje pravo? Kada ću ja imati pravo da imam pravo? Koliko će vekova još proći do svesti da njihovo pravo može ići samo do granice mog prava? Uzeli su mi prošlost i budućnost, nadu i pristojnost, sigurnost, miran san, televizijski program, duševni mir. Sada mi uzimaju zdravlje i slobodu kretanja. Zato što oni imaju pravo.
