Mesec je svetli čuvar noći. A noć je istina.
Jer u toku dana hodamo, a kad hodamo, ne mislimo. Samo kad stanemo i dođemo do daha, sposobni smo da saberemo i oduzmemo.
U toku dana se igramo. A kad se igramo, sve je moguće.
U toku dana želimo sve i mislimo da smo moćni. A kad imamo moć, mislimo da smo uvek u pravu.
Zato je noć istina. Stanemo, spustimo oružje, raspremimo igračke…skinemo se…umijemo se…pogledamo se u ogledalo. Noć, tišina, mesečina. Sedimo ili ležimo i slušamo samo sebe… sami i bez ičega. Samo mesec i mi. I tišina, naravno.
Zato mesec sve zna, a sunce je varljivo.
Kad gledamo u sunce, oči se zasene. Žmirkamo, suzimo i na kraju stavimo naočari sa zaštitnim faktorom. Ne valjaju one jeftine, ne štite od svega. Bitni su filteri za dan.
U mesec gledamo širom otvorenih očiju. Telo se opusti, a misli se skupe oko temena. Nestanu filteri, razviju se filmovi, zgusnu se reči. Dunemo u prašinu u glavi i dan se otrebi od suvišnog. Ivice postanu jasne, a kad su ivice jasne, prsti ih moraju pažljivo pipati… inače je krv neminovna.
Mesec i tišina. I noć kojoj nema kraja. Što su misli gušće, noć je duža. I tiša. I samija.
Onda pakujemo, pakujemo, pakujemo…pa rasklopimo. Pa se smešimo… ili nas boli. Pa prepakujemo. Pa se opet smešimo… ili nas boli.
I sve tako dok nam smešak ne postane manje sumnjiv ili bol ne umine. Dok ne kažemo: moći ću.
A mesec gleda. I ćuti. I čeka. I ne traži ništa, samo čeka. A sve zna. Nem i mudar od svega što je video. I ima poverenja da mi sve to možemo sami. Da smo dovoljno pametni za sebe.
Kakva zabluda…sve u krug…
Niko nije pametan za sebe.
