Reči…Čitave škole se bave rečima. Poreklo reči, značenje reči, raspored reči, građenje reči, ukrštanje reči sa mimikom i gestovima. I svašta još. Jer reči nas odvajaju od ostalog sveta. Pokušavamo ih pripisati i drugim vrstama. Surovo prepotentni, učimo papagaje i majmune našim rečima, divimo se njihovom napretku, kao da oni nemaju svoje reči koje ne razumemo dovoljno, a oni nas foliraju za šaku omiljenog jela ili nežnosti. Nemamo moći da odgonetnemo složeni jezik delfina, ili kitova, uostalom. Ni pacova. Često ni ljudi koji nas okružuju. Nisu svačije reči iste.
Kažu da reči služe za sporazumevanje. Za kazivanje poruka, misli, osećanja, uvreda, obećanja. Za isticanje, foliranje, cimanje, dozivanje, kidanje, treptanje, pozivanje, namigivanje, zevanje, podjebavanje, kikotanje, štucanje, zavođenje, obmanjevanje. Nisu sve reči iste. Zato ih se ljudi plaše, pa su ih stavili i u poslovice, i u bajanja, i u proricanja, i u vračanja.
A one su, u stvari, samo deo predstave sa kojom nastupamo u svakodenevnom auditorijumu. Naučimo da govorimo, probamo se u raznim situacijama, shvatimo delotvornost nekih scena, pa ih ponavljamo, nastradamo od drugih pojava, pa ih izbegavamo, i tako celog života. Ko još može da tvrdi kako je ovladao celim poljem reči i svega drugog što uz njih ide kao deo scenskog prikaza?! Ko kaže da jeste, laže kao pas jer se verovatno opekao toliko puta, pa ga je sramota da prizna, nego snobovski maše znanjem kao ono pismo koje je promašilo sto adresa, pa se sad, izlepljeno markicama, ponosi što je šareno.
Jedan od mojih voljenih je bio elokventan. I briljantno pametan. Tako sam ja to videla. Baratao je rečima i činjenicama kao žongler vatrenim štapovima i meni se činilo da je odraz ovog ognja sve što mi treba. Izgledalo je kao nedostižni vihor koji te mami, a koji ne možeš dostići ni snagom jezika, ni snagom volje, ni snagom misli.
Beskrajnim nizom osmišljenosti definisao je sve sfere našeg odnosa. Čitavim svetom slika se izdvajao od drugih. Nisu to bile reči. To je bio on. Nije nigde zvečalo. Nije bilo pukotine.
Uplašila sam se najviše kada je rekao da ljubav mora biti iskrena, ali ne po svaku cenu doživotna. Važno je voleti, a ako ljubav prestane, treba to i reći, treba se suočiti. Ne sme biti laži, niti podilaženja palanačkom duhu. Ljubav ne okupira, ona je sloboda davanja, prepuštanja, odlaženja.
Nisam smela ništa da kažem. Vremenom je strah prerastao u prihvatanje. Jer on najbolje zna. Želela sam da budem dostojna njegove ljubavi.
A život se nastavio dešavati u svoj svojoj neminovnosti. Moj voljeni je ostao rečit, a ja sam imala sve manje vremena da ga slušam. Neko je morao plaćati račune. Tako su njegove reči postajale samo efemerni oblak prašine koji se nikako nije mogao spustiti na svet. Počele su se lomiti i padati, ubadati sve oko sebe u nemoćnoj potrebi da budu prihvaćene i obožavane bez preispitivanja.
Kada sam jednog dana rekla da je ljubav prestala izbljuvao je sav talog najgorih reči, pokreta i postupaka. Danima sam od tog vulkana išla kao oni koje pospu katranom i ulepe u perje. Tako su se sve te reči polepile po meni. I nikako ih skinuti. Taman mislim da sam uspela, da ih više nema, legnem i opustim se, a zaseče me negde još neka peruškica mikroveličine koju mogu samo nožem saseći, ne da se iščupati.
I otkud sad njemu sve takve reči, pitala sam se. Gde su bile tako dugo? Kako ih nisam ranije videla? Jesam li glupa? Naivna? Očajna? Nemam pojma čak ni danas.
Samo sam poverovala u reči i očekivala da ih on bude dostojan.
