Latinka Perović: Promene u srpskom društvu Nikezić je video kao postepeno i istrajno savlađivanje zaostalosti i, kroz to, menjanje navika i mentaliteta, što i jeste najteža i najdublja revolucija u ljudskoj istoriji. U isto vreme, i kao stalno približavanje onim vrednostima koje su uvek i svuda iste: slobodi i solidarnosti. (sedamdesete godine dvadesetog veka; Nikezić je poražen kao nedopustivo liberalan)
Bilo je potrebno da se u školi zapuca, da izginu deca, pa da ova institucija dobije dve nedelje budne pažnje našeg društva. Bilo, pa prošlo. Druge teme, one važnije, preuzele su naslovne strane, jutarnje programe i sve drugo u šta nam se život inače pretvorio. I tako se nastavlja sve po starom. Školom ćemo se baviti kad posvršavamo sve ostalo, ili, što je još pogrešnije, nećemo se baviti njom uopšte. Ona će zadržati svoje stare termine pred kraj avgusta u promišljanju nad težinom ranca i tokom juna kad u pratnji policije stižu maturski testovi, a gomila roditelja po forumima počne sa zgražavanjem i u neverici da deli zadatke sa tih testova uz komentare da to niko živi ne može da reši. Opšti je zaključak: jadna deca. Da, jadna su nam deca kad imaju nas da se o njima staramo.
Posle tragedije u školi o kojoj su već svi sve rekli, ostade na vetrometini ista ta škola, i njeni nastavnici, koje, uzgred rečeno, niko ne pominje, čak ni ranjenu nastavnicu, ostade rukovodstvo škole, roditelji poginulih i roditelji preživelih – sami. Potpuno sami. Ne mislim na saučešće, cveće i sveće, posete, okrugle stolove po studijima i slično što se dešavalo. Ostadoše oni sami, prepušteni sistemu koji je trebao dostojno da ih uteši i ohrabri, da ih zbrine i nađe rešenje za dalje. A toga nema. Nebitno je za ovu priču ko je od političara došao, a ko nije došao da zapali sveću. To govori o njima. A ja pričam o školi. O deci. O roditeljima. O svima koji su očajnički tražili da im se nađe rešenje. A rešenja nema. Rešenje treba da ponudi sistem. A sistema nema. On ne postoji dugo, samo to niko nije stigao da primeti. Nemojte misliti da se sistem zbunio jer je situacija sa pogibijom dece šokantna, pa se nisu snašli. Jer to nije istina. Sistem jednostavno ne postoji.
Sistem bi trebalo da čine stručnjaci koji promišljeno donose odluke u skladu sa najboljim interesima dece. To su ljudi koje država postavi i ovlasti da osmisle najbolje trase kojima treba da se kreće naše školstvo imajući u vidu naše nacionalne karakteristike i savremena kretanja u svetu. Oni treba da predviđaju puteve napretka naše dece u budućnosti za koju ih spremamo. I mi takve stručnjake imamo. Ima ih mnogo. Ali se slabo pitaju za mišljenje. Iako se možda i nalaze u nekoj od relevantnih institucija koje se brinu o obrazovanju, njihova reč je preslaba. Jer su i oni sami. Sistem ih ne prepoznaje kao bitne.
Naše školstvo je propali eksperiment političkog establišmenta. Svaki novi kabinet je donosio nove, u najavi revolucionarne reforme. Formirali su tela, zavode, institute, fakultete, savete, napunili ih svojim kadrovima, a zatim školama, kao izvršiocima, prosledili direktive kako se ima misliti i raditi za njihova vakta. Nastavnici su silne sate proboravili na seminarima da usvoje svetle misli najnovijih kurikuluma. Digitalizovano je sve, od upisa u vrtić, do odlaska u toalet. Tone papira se potroše da se dokumentacija uskladi sa zahtevima od gore, a onda, odjednom, taman kad je sve složeno, nova revolucionarna misao standarde pretvori u ishode, otkrije se pojam formativnog ocenjivanja, predsedniku se dopadne model dualnog obrazovanja, i opet ispočetka. A deca, svejedno nemaju pojma. Ne znaju da čitaju, misle, vežu pertle, skaču. Ne znaju ni da se druže.
Bavimo se nasiljem u školama. I opet imamo timove, republičke savete, komisije, umrežavanje institucija, konferencije slučaja. A nasilja sve više. U taksativno navedenoj tabeli koja definiše nasilje u školi u tri nivoa, koja propisuje kazne za svaki prekršaj, od čupanja za kosu do tuče, nema ni jedne mere koja će školi dati za pravo da na adekvatan način kazni prestupnika. Jer, svaka mera je podložna preispitivanju. Škola na nasilje reaguje samo u nužnoj samoodbrani i ne sme prekoračiti tu nužnu samoodbranu. A nekad ne može ni to. Jer su roditelji prestupnika dovoljno moćni, ili prilično agresivni, ili imaju dobre advokate. Kada neki od slučajeva nasilja ispliva u javnu sferu, ironično se saopštava da je škola preduzela sve što je u njenoj moći i da sve radi po zakonu. Drugim rečima, nije uradila ništa. Jer ništa i ne može da uradi u okvirima koji su joj postavljeni. Zato se posle izmicanja stolice nastavnici prestupnici po zakonu vraćaju u školu, a nastavnica treba da ima profesionalnu širinu, da prihvati njihovo pokajanje i roditeljsku bahatost. I ko još o njoj priča?! Ko uopšte priča o svim onim drugim žrtvama nasilja u školi, bez obzira da li su deca ili nastavnici?! Pa ni o Ribnikaru se više ne priča. Onako kako bi trebalo da se priča.
U tom istom Ribnikaru se pojavila delegacija ministara posle dve nedelje. I roditelji su videli njihovu iskrenu želju da pomognu. Izneti su predlozi. Formirane su komisije i timovi. Ali neće se desiti ništa. Jer oni možda i imaju želju da pomognu. A ko i ne bi posle ovakve tragedije?! Ali ne znaju kako. Jer nemaju pojma kako škola zapravo funkcioniše. Nikad nisu ni znali. Jer ih ne interesuje. Taj dolazak u Ribnikar je deo njihove trenutne empatije. Ostalo će biti prepušteno stihiji. I sistemu. Koga nema. Dokaz su gomile izjava raspamećenih roditelja koji se i dalje sami staraju o svojoj istraumiranoj deci. Ponuđeno im je trinaest lokacija za nastavak školske godine!? I izdata građevinska dozvola za rekonstrukciju škole.
O nastavnicima iz Ribnikara do danas nisam čula ni jednu reč. Njih sistem ne prepoznaje. Oni su baza u koju će se spustiti direktive od strane onih koji sa školom nemaju veze od momenta sticanja diplome, osim elektronskim putem sa oznakama upozorenje, hitno, obavezno.
Dakle, sistem ne postoji. Ne postoji pouzdana institucija u koju šaljemo svoju decu sa navršenih godinu dana, jer i jaslice su škola, kao i vrtić, osnovna, srednja, fakultet. Postoje samo gomile planova, programa, išpartanih tabela, timova, kontrolora. Sve se to kopipejstuje iz godine u godinu, šminka se fasada, a unutrašnjost nepovratno trune i postaje besmislena, jede sama sebe i nestaje u nemoći, mirenju, ćutanju. Deca su nam nezainteresovana, dezorjentisana, gubimo ih i šaljemo na neka bolja mesta. Dobrovoljno pristajemo na danak u krvi dok ne rešimo neke bitnije stvari. Za to vreme pristajemo da nam mejnstrim čine političari, afere, nedostojnici svih sojeva, tumači svesti i savesti.
A škola puca. Sada i doslovno.
