Policija je izdala saopštenje da smrt Šinejd O’Konor nije izazvana nasilnim putem. Znači ništa?! Prirodna smrt…a sve je u njoj neprirodno. I nasilno.
Šinejd je odrasla uz majku koja nije bila majka, već zlo, opaki talog sa dna kace. Kada odrasla Šinejd izjavi da je srećna jer njene majke više nema, sav svet se zapanji nad tako okrutnom izjavom. Taj svet ima pojam majke, Šinejd je nema. U čemu je njena krivica? U istini? U iskrenosti?
Šinejd zbog krađa i problematičnog ponašanja završava u katoličkom popravnom domu. Odrasla Šinejd javno cepa sliku pape u znak protesta zbog seksualnog nasilja u okrilju zakletih na post i celibat. I opet se ceo svet zapanji. I zgrozi. Jer nije kriv onaj koji čini, već onaj koji o tome govori. A kada ceo svet o tome progovori, pa i sam papa, naslednik iscepanog sa fotografije, niko se ne izvini izvesnoj Šinejd. Jer scena je pretrpana naknadno osvešćenim, sa sve verskim poglavarom koji u pokajanju kažnjava one koje sme da kazni. Sistem nije zakazao, kako bi se to kod nas reklo, samo su mangupi u našim redovima obeščastili par hiljada nedužnih života. I svojevremeno ispljuvali Šinejd. Ali, šta je njena patnja spram tolikih aktivista i aktivistkinja. Ona nije nasilje iskusila (ili možda jeste), već je o tome progovorila. Prerano.
Šinejd u popravnom domu dobija gitaru. I to ostaje njeno jedino oružje. Pogledajte je na sceni bez gitare. Recimo, dok sa Rodžerom Votersom peva pesmu Majka. Bosa, u preširokom džemperu i pantalonama kao vreća, obrijane glave. Moćan glas se svađa sa tekstom u kome je sve ono što ona nema. Samo ne zna šta će sa rukama. Jer ona se davno uhvatila za tu gitaru kao davljenik, ona je postala njen mač i njena uteha. Kad mi dođe da umrem, ja gledam taj spot. Daje mi hrabrost u odbrani neodbranom, u spuštenim rukama pred silom koja hoće da te uguši. A ne može jer ti je bol pretvorena u minu koja ruši samo tvoj sopstveni svet. Sve okolo ostaje po starom. I to te čini moćnim.
Šinejd je prešla u islam. I nastupala pod hidžabom. U znak protesta zbog diskriminacije drugoverujućih. Jer je histerija zbog terorizma svaki polumesec proglasila potencijalnim ubicom, obeležila svako biće tamnije kože za ugrožavajuće. Evropa i Amerika, noseći ispred sebe kao krst na litiji sve povelje o ljudskim pravima, toleranciji i demokratiji, nepoverljivo čkilje na sve što nije dovoljno isto da se uklopi u gomilu. Šinejd je ispred sebe nosila samo gitaru i zabrađena pevala jednako snažno. Ali ona nikada neće dobiti Nobelovu nagradu kao Dilan. Mera modernosti švedskog komiteta se istrošila dajući priznanje borcu protiv rata, američkog rata, borcu protiv nepravde u zemljama razvijene demokratije. Šinejd se založila za one koji nemaju demokratiju po meri zapada.
Šinejd je hodala svetom ćelave glave, bledog tena i u odeći koja to nije. Njeni spotovi su snimci glasa i očiju. Pogledajte je u spotu Sinéad O’Connor – Troy (Live At The Dominion Theatre, 1988). Koliko je dugačka i duboka duša nekoga ko ovako peva? Pogledajte poslednju sekvencu spota. Kada muzika prestane, kada sav bol izađe, ona trepne i pogleda na svet očima deteta.
Svet je voleo samo onu Šinejd kojoj kaplje suza u Noting Compares. A to nije bila ni njena pesma, ni njen manir. Ona je bila borac u sebi i najranjivija onda kada ostalima deluje najtvrđe. Kada gazi, cepa, ruši.
Od molbe za krugove u Sirakuzi, preko Ćamila, Nurudina, Miljkovića, Ćopića, do Šinejd O’Konor. Hiljade onih koji nose sopstvenu tugu i brane ostatak sveta od ponora licemerja i besmisla. Tuga kao pokretač i tvrdi zid gluvih i slepih koji neće istinu jer im je komotnije u stadu.
Dakle, policija je rekla da je Šinejd umrla nenasilno. A kako se zove smrt kada umreš kao dete, kada tvoju istinu proglase za laž, kada izdaja postane zid u koji udaraš do krvi, a niko te ne čuje? Ako kažem da je to smrt od nemoći, od patnje zbog nemoći, biće patetično. Izdaću tu istu Šinejd koja me vadi kad hoću da umrem zbog nepravde.
