Poražena sam slikom Nine sa Pinka koja prkosno diže dva srednja prsta narodu ispred sebe. Primitivni, osioni gest pred masom ljudi.
Ne znam ko je Nina. Samo posmatram sliku. Mlada, lepa, moderna žena. Okružena nabildovanim crnim obezbeđenjem, sa terase čelik-staklo građevine, kaže: ja sam svemoćna, ko ste vi, ne možete mi ništa. I to ne kaže rečima, stavom, argumentom, već vašarskim gestom koji ne priliči njenom ukupnom autfitu, a verovatno ni rangu njene radne biografije. Jer očito je uspešna žena. Piše da je urednica.
A onda me dodatno iznerviraju svi oni elitistički komentari koji osuđuju ovu Ninu i proglašavaju je za nacionalno zlo.
Nije ona zlo, ona je proizvod sveukupnog zla koje se nad ovim narodom sprovodi decenijama uporno i promišljeno. Nina je paradigma Srbije ogrnute samozadovoljnim mitom o sili i veličini, Srbije koja traje zatvarajući oči pred istinom i tone u glib iz koga nema povratka sve dok se cela ta Srbija jednom ne trgne, ne skupi hrabrosti, ne presabere se i ne posluša sve ono što joj govore oni koji njeno potonuće prate i analiziraju, koji procese državne, ekonomske i duhovne znaju i razumeju. A ima ih. Samo ćute. Ili smo ih proterali, onemogućili, utišali, izbrukali, oduzeli im dostojanstvo, naučni i ljudski kredibilitet.
Nina misli da zna, misli da je na pravoj strani istine, da se bori za svoju zemlju, da je u toj borbi opravdano sve, da je u redu profitirati na račun svega. Ona je samo dobar đak mejnstrim kulture sa ovih prostora, rasla je sa tim, ugrađeno je to u nju, moglo bi se reći, dobro se u svemu snašla.
Ninu je počela da stvara ona Srbije koja je osamdesetih izašla ispod pokrivača socijalizma i poželela da ostvari vekovni mit. U tom talasu su isplivali svi ovi momci koje i danas gledamo, ali smo zaboravili odakle su se pojavili. Iz tog talasa je nikla mržnja, osveta, demokratija se pretvorila u teror polusveta i poluinteligencije, udruženog sa najgorim prostaštvom i kriminalom. To je vreme u kome smo lopove preimenovali u kontroverzne biznismene, Kiša proglasili za plagijatora, Bogdana Bogdanovića oterali u Beč, Pekiću polomili nogu, konfiskovali imovinu novinskih redakcija, od kafanske pevaljke napravili nacionalni simbol. To je vreme kad su noćne patrole lovile po spiskovima za regrutaciju. To je vreme kada su opljačkana sva preduzeća, kada je zatrta kompletna privreda zarad šačice dobro snađenih mangupa sa margine koji su kasnije svoje bogatstvo ozvaničili kroz neupitno rodoljublje, ruku na srcu ispod zastave zemlje koju su uništili i kroz otvaranje privatnih univerziteta nazivanih po nepismenim rodonačelnicima svoje dinastije. To je vreme nacionalnih egzodusa iz Krajine, sa Kosova i početka egzodusa koji jedini nije priznat, prebrojan i ozvaničen, egzodusa mladih, obrazovanih ljudi koji nisu pristali na ovaj vaspitni kod. To je vreme uzdizanja Pinka koji krađom i prevarom, pokriven pravnim rupama dolazi do frekvencija i do nelegalno izgrađenog sedišta na Dedinju.
Nina je legat i pravni zastupnik te Srbije u kojoj su se loši đaci, secikese i primitivci udružili da stvore svoju državu, državu u kojoj važe samo njihova pravila, državu u kojoj su ostali ljudi samo kulisa i kolateralna šteta. I na tome rade već decenijama uporno i predano, urušavajući svest i mentalitet čitavog naroda. Isti taj narod su osakatili besmislenim žrtvama, obrukali ga pred celim svetom, amputirali su mu inteligenciju, ukinuli školu, opljačkali ga i zaplašili kako može biti još gore. I narod ćuti, očajan, sluđen, zaplašen da će izgubiti i ovo malo dostojanstva koje ima. Naše narodno dostojanstvo se svelo na očuvanje već izgubljenog, na motanje kablova, na molbe bogu za rodnu godinu, na mirenje sa sudbinom. Našem narodnom dostojanstvu su oduzeli radost i radoznalost, napunili ga gnevom i mržnjom, zatrovali ga i sažvakali. Našem narodnom dostojanstvu su objasnili da nema druge istine osim njihove, da su neprijatelji svuda oko nas, da nije lopov i ubica onaj koji ukrade i ubije, već onaj koji na to prstom pokaže. U našem narodnom dostojanstvu su promovisani narkodileri kao uzorni domaćini, prepisivači kao naučni radnici visokog ranga, a propali generali kao legende.
Nije Nina kriva. Ona je samo rezultat jedne jednačine u kojoj su računske operacije tako modelovane da stvaraju samo Nine. Sve drugo je operativni ostatak i škart.
I zato Nina, lepa, mlada i uspešna žena, tako samouvereno pokazuje dva srednja prsta narodu. Ona veruje da je na pravoj strani. Tako smo je učili. Pravi preokret i ozdravljenje će se desiti tek onda kada Nina jednog dana sedne sama sa sobom, zaplače se i prizna da je bila u zabludi. Kada poželi da ispravi sve greške sa punom svešću koliko je bila zloupotrebljena njena mladost i želja za uspehom i afirmacijom. Kada sa očajem shvati koliko su je lagali, opljačkali i ponizili.
