Često kažemo kako deca danas ništa ne čitaju, žalimo se na njihovo duhovno odsustvo na časovima lektire i nemoć nastavnika da ih zainteresuju i motivišu. Zameramo im da su lenji, da prelako posežu za gotovim tumačenjima sa interneta i da svoje zadatke otaljavaju bez ikakvog žara. Nema tog nastavnika književnosti koji sa časa nije izašao isceđen i moralno demoralisan kada je shvatio da je uradio loš posao, da je on i pitao i odgovarao gledajući svoje učenike u tihom otporu i želji da se sve jednom već završi. Čuo je iza leđa komentare da je smarač i ludi zanesenjak, osetio nerazumevanje i podsmeh.
Naravno. Dela odabrana za lektiru deci su često sasvim nerazumljiva i daleka. Njihov svet je drugačiji i sasvim je neracionalno očekivati da će oni poželeti da sebe podrede poetskim visinama koje im se nude kao značajne. Oni gledaju napred. Treba ih zaustaviti i naterati da prihvate i razumeju ono što je nastalo davno pre njih, ne sputavati ih oveštalim konvencijama teorije književnosti, ne gušiti versifikacijom, ne uterivati u njih veštačko uviđanje da je nešto dobro i vredno samo zato što to tako kaže njihov nastavnik ili roditelj.
Davne 2009. godine pripremala sam sa jednom svojom učenicom rad za Republičku smotru talenata. Bila sam u velikoj dilemi šta da joj predložim kao temu za rad jer mi ništa nije izgledalo dovoljno originalno. A onda se slučaj pobrinuo za sve.
Došao je na red čas tumačenja socijalne lirike u šestom i u osmom razredu. U šestom Šantić i Veljko Petrović, u osmom Davičo. Uvek isti problem. Mrcvarenje i dece i pesnika. Jer oni ne razumeju istorijski kontekst ovih pesama. Toliko daleko je sve to od njih da ne postoji način da stihove razumeju bez opširnog tumačenja koje oduzme polovinu časa, umori ih i obeshrabri, a onda se prione na tumačenje pesme gde se može uključiti samo neko ko je sve prethodno sasvim prilježno saslušao. Takvih je malo. Treba biti realan. Šta našoj deci danas znači kada čitaju stihove: „Duboko diše i kao da dremlje, a vetar ćuhom probuđene zemlje, nadojen, trese sedu vlas mu dugu“? Pa oni ovde ni reči ne razumeju, a kamoli da će se sažaliti nad teškim životom ratara. Ili Davičove stihove: „Kroz mukle lance dana koža suvonjavi“?! Šantić je uvek prolazio malo bolje jer su njegov bundžijski žar negde u sebi prepoznavali, ali je i dalje ostajalo nejasno zašto se on buni, protiv čega tako silno viče i nad čim krvari.
Istovremeno, moje lično dete tada ima dvadesetak godina i po ceo dan sluša neke pesme od kojih mi se kuća ori, a glava najčešće puca. Ali neki od stihova dolaze do mene i ja čujem kroz njih jedan novi talas pobune. Zainteresujem se, pročitam reči tih pesama i sve mi odjednom klikne. Eto spasa i izlaza, jer u ovim pesmama prepoznam čitav jedan svet nove socijalne lirike, sa temama savremenim i nedaćama svakodnevnim.
Svojoj učenici za temu predložim analizu upravo ove poezije, a ja pokupim tekstove Marčela, Goblina, Hladnog piva, Dža ili bu, Grua, prečistim od psovki, izdvojim najzanimljivije, složim tematski…pa na čas.
Deca su bila u početku nepoverljiva. Nije im bila jasna ova nova lektira, smeškali su se i osvrtali. Nešto su i sami već znali, ali da to može biti književnost, nije im bilo ni na kraj pameti. Pesme smo čitali i komentarisali, tražili primere iz sadašnjeg vremena i dobili čas žive diskusije.
Pričali smo o društvenoj nepravdi i lošim vođama koje narod slepo prati tumačeći Marčelove stihove iz „Novog Vavilona“:
„Bila jednom zemlja bez glave i repa, zbunjena čeka,
Nekad sve je probala ,al’ sebi nije našla leka.“ (…)
„Ostade navika da sledimo vodeceg
kad vreme odvede vodećeg – sledimo sledećeg.“ (…)
„A frula pastira nek svira za neko novo stado.
Ovo je obavio jadom,
ovo je ostavio samo…“
Motiv siromaštva I socijalnog raslojavanja, moralne hipokrizije svake vrste, komentarisali smo uz stihove iz pesme Hladnog piva “Moralne dileme vlasnika BMV”:
Tri sata popodne, pokazuje moj Rolex
na semaforu stojim, a pored mene bus.
Ko u zooloskom vrtu, gledam izumiruću vrstu,
izgužvana lica zure mi u bemburu.
Sa Ray Banom na nosu žalim frustriranu masu,
njihov me pogled baca u bed.
Zato okrećem glavu na drugu, ljepsu stranu
jer duša mi ne podnosi tužne prizore.
Sutra sam već u crkvi, na malom pranju savjesti,
jer moje veze sežu ravno do neba.
U navali humanosti, pomolit cu se i za njih
nakon čega slijedi tecaj tenisa.
O izneverenim nadanjima, ratovima, o bednom osećaju kada se shvati da je vreme prošlo, a da život nije postao bolji, opet Marčelo:
„Oče nas!
Ja nisam taj što zna, al` nadam se da bar ti znaš
otkud toliki bol, suze i strah?
Pepeo pepelu i prah opet postaće prah,
al` niko neće znati što je na brata pucao brat.“
O pobuni koja nastaje kada više nema nade pričali smo uz Gobline:
„Sistem funkcioniše,
Melje birokratija.
Al’ kad se klinci udruže,
Nastaće anarhija.“ (…)
„Mi to nismo tražlili, vi ste ovo od nas stvorili.“
Deca su bila uzbuđena, gotovo revolucionarno raspoložena. Nizali su se unedogled nove paralele između pesme I stvarnosti, pronalazili su u sebi, u svojim porodicama, u svom okruženju, baš ono što je i u stihovima izrečeno. Književni izraz se stopio sa savremenim trenutkom, dobio je svoju pravu svrhu. Shvatili su da je pesma odraz trenutnog afekta, potreba da se naglas vikne lično osećanje, bez obzira da li je pokrenuto nepravdom ili nežnošću.
Tek tada đaci su bili spremni da private svet starih pesnika I da u njima vide svoje sabrate iz davne prošlosti, da shvate kako nepravda boli, bez obzira što su im teme obespravljenih seljaka tako daleke. Prihvatili su čak i Davičov jezik, raspetljavajući ga i mučeći se da ga razumeju, ali spremni da otkriju suštinu koja ga tera da govori tako gromkim rečima.
Čas je konačno uspeo, a ja sam bila ozarena entuzijazmom I čistim pravedništvom mojih đaka. Rad moje učenice je dobio republičku nagradu. Bile su to godine pobeda.
U poslednje vreme više ne smem tako da radim. Plašim se. Samo ponekad proverim, u nekom neobaveznom razgovoru, kakvu muziku slušaju moji đaci, pa kad vidim da bar njih pet iz odeljenja ima dodira sa repom ili pankom, odahnem. Pomislim da ipak ima spasa za nas.
I dalje neki autori pevaju o nepravdama. Osim što govore istinu koja gađa sve nas odrasle, već otupele na sve nečastivosti današnjice, slušaju ga i deca. Prepoznaju, sigurna sam, sebe i sve oko sebe, pa će pogledati svet u oči. Ponavljaće, pevušeći, stihove koje čuju. Hoće li okolina izdržati taj pogled? Ili u refrenu osetiti kritiku na svoj račun? Hoće li im to biti opomena, ili će i dalje svu bedu sopstvenog bića i svu nemoć u kojoj žive i dalje lečiti izdašnim odvajanjem iz novčanika? Videćemo!
A ja i dalje ne smem ove nove pesme pominjati po školi. Bojim se. Iako znam da bi analiza ovih stihova na času otvorila kod mojih đaka jedan novi prozor u shvatanju umetnosti i književnosti. Ne smem, jer me poziv nastavnika obavezuje na političku neutralnost. O moralu ćemo nekom drugom prilikom.
