Možda ne znamo da li je istina kako je Antoaneta gladnom narodu ponudila kolače umesto hleba, ali je ova epizoda uvek zgodna da ilustrujemo situaciju kada se vlast iščupa iz stvarnosti i prestane da mari za realne činjenice. Tako naše Ministarstvo prosvete komunicira sa svojim narodom već dugi niz godina. Taj narod u percepciji Ministarstva treba da obezbedi poslušnost, privid funkcionisanja i masovnost. Ostalo je nebitno. Školska godina je za njih počela svečano, odvijala se regularno, sve teče po propisu, a ono što štrči, utegne se ignorisanjem ili pesnicom. Sa svog blaženog oblaka Ministarstvo obznanjuje svoja smatranja i odluke. Glasove baze, koju smatra beslovesnom gomilom, ne čuje, a kad baš zaškripi, lagano sklizne u neobaveštenost.
Tako je među beslovesne stigla vest o novom kalendaru za narednu školsku godinu i obevezujućem uputstvu za studijsku posetu EKSPO sajmu. Dočekali su je mirno, namestili se na baš me briga, dugo je do juna, šegačili se nad izrazom studijsko putovanje i u istom tonu razmatrali čemu se deca na toj ekskurziji mogu naučiti. Dakle, niko se specijalno nije potresao, iako je malo slovo E, kojim su obeleženi dani u kalendaru, jedan od hitova besmisla kojima nas je Ministarstvo obradovalo. I ponizilo. I pokazalo šta im je u školi značajno. I napismeno, u formi propisa, svu decu proglasilo za kulise.
Niko se nije nasekirao jer smo već oguglali i otupeli na sve vesti koje sa vrha stižu. Za nastavnike ova godina nije bila ni svečana, ni regularna, čaša je već odavno prelila i sve što se sipa ne čini neku dodatnu štetu. Pomireni u nemoći, otišli smo u nehaj, ravnodušnost i rutinu. Bes smo istrošili dokazujući očitu istinu. Ostajemo sa decom jer imamo profesionalnu i moralnu obavezu. Jer, kako stvari stoje, ona su realna samo nama i svojim roditeljima.
Pokušaj Ministarstva da svoju odluku o visokim dometima EKSPO putovanja objasni dobrom praksom u nekim drugim zemljama gde su namenski organizovani školski dani, izraz je krajnjeg licemerja. Dubaji, Osaka i Milano su odjednom postali referenca, svet na koji treba da se ugledamo iz svog budžaka gde pomoću štapa i kanapa krpimo rupe, ličnim entuzijazmom proizvodimo talente, vapimo za sapunom i toplom vodom, ponegde i za toaletom, tražimo reforme školskih programa, nudimo rešenja i ideje, a za to dobijamo…ništa. Samo bahato ignorisanje i uvrede, etikete i otkaze, naređenja bez smisla…i zato smo prestali da verujemo. Čekamo da prođe. Jer, i beslovesna gomila ima sećanje. Iz sećanja proizilazi iskustvo. Iz iskustva ponašanje.
Pamtimo da za školsku godinu posle Ribnikara nisu u startu predviđeni dani sećanja. Umetnuti su u hodu. Pre toga smo dobili Smernice kojim se Ministarstvo odreklo svake odgovornosti za nemile događaje, izjavilo kako zamišlja školu i obavezalo nastavnike, direktore i roditelje na poštovanje datog smatranja. Posle je stigla i odluka o antiterorističkoj obuci za školski kadar koja je potonula u svom besmislu. Tek onda su se setili Sećanja.
Pamtimo i nekoliko reformi koje su promovisane kao epohalne. Praćene se silnim seminarima, mikro i makro obukama, na kraju svedene na kolone i papire, suština nije ni dodirnuta, deca su optužena za manjak inteligencije i nedostatak interesovanja, a nastavnici za lenjost i odsustvo kreativnosti u primeni svetle ideje. Gradivo je pretumbavano, ishodi se pretvorili u standarde, ili standardi u ishode, svejedno je, jer se uglavnom kopipejstuju iz godine u godinu i šminkaju stvarnost da zasene prostotu. Promenilo se nije ništa, školski programi su u oštroj koliziji sa potrebama dece i savremenog sveta, Ministarstvo svako malo sa svog oblaka spusti po nešto u vidu dualnog obrazovanja, skraćenja časova, zabrane mobilnih telefona ili kazahstanskog modela i…više se niko ne osvrće. Jer, kad te neko iz dana u dan šamara, udarac prestane biti bolan. Postaje činjenica sa kojom se miriš u nemoći da išta izmeniš. Niko te ne čuje, na predloge ne reaguje, kritiku proglašava za izdaju, poziva se na moć, zbunjuje, deli u kolone, svađa i raspiruje.
Metafora šamara se nameće kao istinita i u našem sećanju na otpuštene kolege čije su sudbine potonule u likovima koji su osvitali po zbornicama i izazivali čuđenje zbog nestručnosti, potrebe za osvetom, nesposobnosti da shvate gde se zapravo nalaze i kakav posao treba da rade. Ali su opstali, neki su unapređeni, neki odlikovani. Škole su dobile packe, savile se pod oglavinom i nastavile hod u dolapu. Ministar je izjavio da nije obavešten. Iznenadio se nad činjenicom koja svekoliku javnost pogađa cele godine. I vratio se na oblak.
Išamarani smo dočekali i vesti o budućoj tržišnoj utakmici koju će univerziteti trčati. Jer će ih to unaprediti. Činjenica da se Beogradski univerzitet odlično kotira postala je nedokaziva. Činjenica da se nacionalna istorija i srpski jezik već proučavaju na relevantnim studijskim programima nije dovoljna da spreči osnivanje novog fakulteta.
Baza beslovesnih nema moć da dopre do ušiju nadređenih. Ona ne može da objasni da školu čine deca, a deca traže brigu i promišljenost. Tako ošamućena, izmorena i bez daha pod lavinom površnosti, neutemeljenih zahteva, namernog obesmišljavanja, nestručnog urušavanja, dočekala je EKSPO ekskurziju kao još jedan zarez u rabošu. Ide raspust. Duga je godina. Navikli smo i na gore. Treba se poštedeti. Ko zna šta nas još čeka?! Možda se, ovako presamićeni, setimo koliko je čarobna reč NEĆU, kratka, drska, otrežnjujuća za onoga kome je upućena?
