Bliži se kraj raspusta. Treba napraviti adekvatnu motivaciju za povratak u školu. Svi znamo da prava motivacija može nastati samo u pozitivnoj atmosferi, u podsticajnoj okolini koja pokreće odmorom uspavanu glavu i telo vraća u aktivno stanje. Svaki drugi pristup je stresan i prizvodi otpor, odbijanje i bes.
Bilo je potrebno napraviti jedan ovakav opšti uvod, sačinjen od opštepoznatih činjenica da bismo razumeli kako je kod nas škola sve, samo ne ustanova o kojoj se brine sa najvećom pažnjom, ustanova najvišeg prioriteta, stručno i brižljivo vođena, mesto gde borave i odrastaju naša deca. Ne. Škola kod nas nije to. Ona više liči na monetu za potkusur, monetu za obračun i pokrivač za neke bitnije teme koje nisu uhu drage. Suštinske školske teme su stavljene na najužu marginu i ostavljene su na savesti krajnjih izvršilaca koji se u zakonskoj zavrzlami sa njima bore kako znaju i umeju. Ako pogreše, tu su nadležni da sve postupke strogo kazne i što pre zaborave. Ako nešto dobro urade, onda je to zajednički uspeh koji proizilazi iz ukupnog delovanja sistema, a ne iz entuzijazma preduzimljivog pojedinca. Ali i to se brzo zaboravi.
Teme kojima se kod nas javnost i nadležni bave su uglavnom zbunjujućeg karaktera. Nekada izgleda kako ih neko namerno ili, bolje reći, zlonamerno plasira kako bi školu i sve u vezi sa njom doveo do kritične tačke potpunog sluđivanja, do neverice, mržnje i razilaženja između onih kojih se ta škola najviše tiče. Dakle, između nastavnika i dece, između roditelja i nastavnika i, na kraju, između dece i roditelja.
Evo čime se mi bavimo pred kraj raspusta i kako oblikujemo pozitivnu stvaralačku klimu.
Pojavi se vest, iz dobro proverenih izvora, da će raspust biti produžen zbog epidemije. Pa se ta vest proširi do požara i obitava danima po društvenim mrežama i televizijama gde se izređaju epidemiolozi da objasne i zauzmu stav. Oglasi se i neko iz Ministarstva zdravlja. I on zauzme stav. Onda se čeka da se vidi šta će biti. Samo se niko iz Ministarstva prosvete ne objavi. Roditelji već kombinuju svoje smene i slobodne dane, odmore, babe i dede, drže sve na stend baju, čekaju u niskom startu. Deca, naravno, navijaju za epidemiju.
Posle nedelju dana svi znaju sve o virusima, o broju obolelih, o postupanju u kriznim situacijama. Neki stručnjaci su zabrinuti. Neki nisu zabrinuti za ovaj momenat, nego za ono što će uslediti kad se deca okupe. Neki su relaksirani. Izjave su dali svi koji su ikada imali veze sa nekom bolešću, samo se nije oglasilo Ministarstvo prosvete. Ono čeka signal od nadležnih. Neizvesnost tinja, gori, plamsa, pretvara se u bes kod onih kojima je danas subota, a u ponedeljak ne znaju da li decu šalju u školu ili ne. Oni psuju školu, nastavnike, državu i sistem. U minut do dvanaest odluka je doneta. Kreće se. U Vojvodini. Za ostatak Srbije ćemo pratiti. Ostatak Srbije će se još malo klackati na vestima hoće-neće. Klackaće se i to će im biti dovoljno da ne razmišljaju o nekim drugim stvarima. To ćemo ostaviti za kasnije.
Čim je nedoumica oko virusa prestala biti viralna, stiglo nam je nešto novo. O tome smo opet svi saznali preko dobro obaveštenih izvora, čak i nastavnici koji time treba da se bave od ponedeljka. Saznali smo da će ubuduće svaki učenik imati svoj dosije i da će se popunjavanjem toga baviti njihove razredne starešine. Dosije će detaljno pratiti učenje i ponašanje dece u školi.
I opet je krenula rasprava. Za svakog po nešto.
Razrednim starešinama je stigla povišica, ali i nove obaveze, kažu novinski naslovi. Kažu tako i nadležni koji nove obaveze ne vezuju za povišicu, već za pojačani stepen budnosti posle tragedija koje su nas zadesile, a sve je usmereno na dobrobit učenika, njihovu zaštitu i bezbrižno odrastanje. Niko nije pozvao nastavnike da objasne kako takve papire već imaju, ali ih do sada nisu nazivali dosije, već portfolio. Nastavnici bi već umeli reći kako se u školi odnedavno vrlo insistira na formativnom ocenjivanju, na praćenju postignuća učenika, kako se prati ponašanje učenika, beleži i kakve se mere u školi sprovode. Nastavnici bi umeli objasniti da je onaj ko je uveo dosije za svakog učenika u stvari tvorac tople vode.
Roditelji su u novinskim naslovima videli reč dosije. A reči imaju moć. Dosije ne može nikoga asocirati na brigu i pažnju za decu. Dosije je reč sa pečatom zločina.
Mi smo društvo koje je davno izgubilo poverenje u bilo kakvu instituciju. Roditelji čija će deca u školi dobiti dosije nemaju poverenja, u panici su, od toga šta će sve tu biti napisano, do činjenice za šta bi to moglo biti upotrebljeno.
Pravog odgovora nema. Nastaje zbrka izjašnjavanja, tumačenja, teorija zavere i ludila. Svi imaju svoj stav, a nadležni ćute, ili daju samo površne odgovore koji unose još veću konfuziju.
I tako se raspust bliži kraju. U panici i nepoverenju. U neizvesnosti.
Pitam se da li se sve ovo radi hotimice ili iz neznanja.
Da li se namerno školski sistem drži u pometnji jer ne postoji pravo rešenje za njega, pa se vešto smišljenim smicalicama prikrivaju stvarni problemi? Ako se ne bavimo epidemijama i decom sa dosijeom, možda ćemo se pitati kakvi su nam rezultati na PISA testiranju, ili ćemo razmatrati loša postignuća dece na maturi, ili ćemo postaviti pitanje realizacije velike mature, pa se usput setiti inicijative nekoliko rektora univerziteta u Beogradu koji su predložili način za prevazilaženje problema praznih fakulteta i nedostajućih nastavnika.
Ako je pometnja stvar neznanja, onda se postavlja pitanje ko je na mesta od vitalnog značaja za celo naše društvo postavio neznalice. Zašto je to uradio? Zbog sopstvenog neznanja ili nehaja? Zbog nekih drugih interesa?
Našoj školi se dešava ubistvo s predumišljajem. To treba svima da postane jasno. Jer se tiče naše dece kojoj dugujemo bar toliko da se prestanemo baviti perifernim stvarima koje nam neko namerno servira, već da počnemo suštinski nešto menjati dok ne bude kasno.
