Poslednji su dani raspusta. Sve se obavilo i namirilo. Ritualno raspremanje kuće pre praznika, kuvanje po željama i običajima, dočekivanje dece i novo raspremanje i raščišćavanje, vraćanje kuće u rutinu svakodnevnice.
I onda ja rešim jednog dana da ne radim ništa. Kažem sebi uveče: sutra neću ništa da radim.
Setim se tada jednog burnog životnog perioda kada sam, nošena brigom i obavezama, stalno prolazila pored jedne radnje koja je u izlogu imala božanstvenu kućnu trenerku, belu i meku, uparenu sa istim takvim baršunastim papučama. U jadu sopstvenog vihora, taj izlog je za mene bio otelotvorenje sna, nešto što ću jednog dana dostići, moja lična ambicija. Zamišljala sam kako se budim i ceo dan tako obučena ugađam sebi, oko mene je tišina, mir, ušuškanost i odsustvo bilo kakve žurbe.
Budim se narečenog jutra, kuvam kafu, pijem je i shvatim da je prošlo samo pola sata. Već tu se razočaram jer dolazim do zaključka da sam, kao i obično, sve uradila brzinski, a uz to i nekoliko automatskih radnji kao što su brisanje radne ploče u kuhinji, skidanje fleke sa šporeta i čišćenje mrva sa poda. Ništa. Idem na popravni. Svesno se usporavam. Kuvam novu kafu. Ne mičem se. A onda otvaram frižider da vidim šta ću za ručak. Lupim si packu i kažem: danas sve iz kesice: supa, pire, viršle. Nosim kafu do svog mesta. Srkućem polako. Ali mira nema. Razmišljam da li da uključim TV. Ili da pustim muziku? Razmatram prednosti i mane jednog i drugog. Sedim i dalje, kafa se bliži kraju, a ja još uvek ne znam šta ću posle. Da gledam neku seriju? Ili film? Ma, nešto mi je rano za to, a ne mogu ni da se nateram da prilegnem i uzmem daljinski. Opet se vraćam na ručak. Kako da jedem sve to iz kesice? Možda da napravim onu vitamisnsku salatu? Pravdam se da je to ipak ugađanje sebi. Volim tu salatu, dobra je za zimu, za imunitet. I to je ulaganje u sebe. Još nisam ni izgovorila opravdanje do kraja, a već sam uzela rende, očistila povrće. Spajam sve sastojke i kljucam: fali tebi nešto. Operem sve sudove i ponovo se vraćam na svoje mesto. U glavi mi je potpuno pusto. Nemam nikakvih misli. Nikakvog pravca. Nikakvih želja. Hvata me panika. Pokušavam da budem racionalna, da shvatim i razumem. Ja, u stvari, ne znam šta treba da se radi kad se ne radi ništa.
Utom se budi moj muž. Već me nervira tim sporim hodom, opuštenim tonom i vikendaškim raspoloženjem. Kažem: ja danas neću da radim ništa. A sama sebi zvučim kao dete koje obećava da će od ponedeljka početi da uči. On usput i bez uzbuđenja odgovara: pa nemoj, i zaslužila si. Odjednom mi se pustoš u glavi razbesni i odgovaram: nisam ja zaslužila, šta ima ja da zaslužujem, i kod koga ja imam još bilo šta da zaslužujem, i kakav je to način da se mora sve zaslužiti…ne, ja sam tako odlučila. On zbunjen odlazi u kupatilo, a ja kuvam treću kafu.
Smirujem se polako. Vidim sebe kako u tišini neradnog dana sa svojim mužem polako ispijam kaficu i razgovaram. Pominjem letovanje i krajnje rokove za rezervaciju ako želimo da uhvatimo popust. Ako on ne može time da se bavi danas, eto ja mogu kad već ne radim ništa. I eto me ispred računara gde tragam za našom varijantom ol inkluziv aranžmana. On podrazumeva što više dana, sa što manje para, bez gužve, bez mnogo dece, sa puno zelenila. Naravno da je pretraga potpuni stres i razočarenje, jer uvek fali neka stavka. Posle par sati, sa spremnim konceptom izveštavam muža šta sam pronašla. On se u mojim beleškama ne snalazi baš najbolje, postavlja previše pitanja, vraća me na već objašnjeno i ja tu poludim načisto. Uzimam sve listove, besno ih gužvam i bacam i izgovaram najluđe moguće: e, neću ni da idem nigde kad moram sve ja sama da radim. Demonstrativno se kupim i odlazim u kuhinju da pootvaram kesice za ručak i upodobim ih za ishranu. I kajem se, gorko se kajem što sam uopšte poželela da ne radim ništa. Gotovo da plačem nad svojim slučajem, jer, gde možemo da stignemo iz neopravdanog besa, nego do najjadnijeg samosažaljenja.
Oko tri sata jedemo naš instant ručak, on i dalje opušten, analizira teniski meč, a meni zastaju zalogaji vitaminske salate i tek sada počinjem da se sećam šta sam sve mogla raditi danas kada sam odlučila da ne radim ništa. Ređaju mi se slike kade pune pene, mirisne kupke, fotelje sa ćebencetom i gomilom tišine, bele trenerke i mekih papuča. I kažem: neka, neki drugi put.
